Planinarsko društvo Rujno i planinski vodič tog kluba Dejan Tomić dobitnici su novoustanovljene nagrade Planinarskog saveza Srbije. Od četiri nagrade koje je savez dodelio, dve su otišle u Užice. Na osnovu izveštaja o akcijama u prethodnoj godini koje su slali Planinarskom savezu, dobitnici su nagrade za najbolje društvo, dok je Dejan Tomić najbolji planinarski vodič na tlu Srbije. Tim povodom razgovarali smo sa Dejanom koji nam je neposredno pričao o njegovom klubu, čarima planinarstva, izazovima, ali i zadovoljstvima koje nosi ovaj sport.
Kada je nastalo Vaše društvo, koliko broji članova i koji je cilj postojanja PD Rujno?
PD Rujno postoji od 1996. godine i trenutno ima nešto malo manje od 140 članova. Taj broj varira iz godine u godinu, ali jedna od zanimljivosti je da smo taj broj uvećali značajno u poslednjih 5 godina, pod koronom naročito. Svojim aktivnostima smo animirali sugrađane da provode vreme u prirodi, a te godine pod koronom su nam jako uspešne. Ciljevi našeg društva su promocija zdravog života i druženja , jednodnevni i višednevni izleti u Srbiji i van Srbije, zaštita životne sredine, kao i markiranje planinarskih staza.
Da li mislite da su staze u Srbiji staze dobro obeležene, da li ste zadovoljni i da li Vaše društvo radi na tome?
To je kod nas u nekom začetku. Kad se sagleda situacija u Sloveniji ili nekoj drugoj evropskoj zemlji, tamo je to sve imovinsko-pravno rešeno, dok kod nas imamo situaciju da idemo preko poljoprivrednih poseda i samih domaćinstava. Takođe, staze moraju da se održavaju. Potencijal Srbije u tom pogledu je ogroman. Svi mi mislimo da poznajemo svoj grad i okolinu, ali ljudi zapravo nisu bili ni u bližim predelima, nisu se popeli na okolna brda i videli u kakvom je stanju uspon ili pogled sa vrha.
Da li je prema Vašem mišljenju planinarstvo u ekspanziji?
Da, poslednjih 10-15 godina planinarenje je u ekspanziji. Ljudi traže mir od tehnologija koje nas okružuju. Broj članova u planinarskom savezu Srbije je u usponu. Ove godine nas je 21000, a pre 3 godine je bilo 18000. Savez je uključen u edukaciju od najranijeg uzrasta, postoje sekcije u školama i izborni predmeti. To je dugotrajan proces, ali mnogo volje i rada se ulaže u tom smeru, tako da će se to videti tek za 10 do 15 godina.
Kako planinari treniraju?
Mi imamo sreću da živimo u takvom kraju gde ne moramo mnogo da platimo trening. Izađemo na Zabučje, na Stari grad preko stena, Zlatibor i Ovčarsko – Kablarska klisura su tu. Jednostavno izađemo iz kuće i pešačimo. Može se dodati teretana i trčanje, ali je pešačenje najbitnije.
Da li su vaše ture namenjene i onima koji se rekreativno bave planinarenjem?
Mi imamo četiri vodiča i trudimo se, naročito u poslednjih 5 godina, da imamo više akcija u toku vikenda pa da ljudi prema svojim mogućnostima izaberu akciju. Imate vrhove gde imate 1000m uzbrdice na deonici koja je duga 10-15 kilometara, a imate i šetnje sa manje uspona, ali se trudimo da svaka staza bude dostupna svim članovima jer su naši članovi od 18 do 75 godina. Trenutno je dan kratak pa se trudimo da svoje akcije baziramo na 50-ak kilometara udaljenosti od Užica. Na tim turama planinari uoče koja im je oprema još potrebna, kakvo je druženje itd.
Pre nekoliko dana smo imali akciju sa kancelarijom za mlade i mladi volonteri su išli na planinarenje sa nama, sve to doprinosi povećanju broja članova. Takođe, dolaze nam planinari iz drugih klubova da penju sa nama i to nam je velika satisfakcija.
U Vašoj karijeri ste osvojili mnoge vrhove koji su Vam najznačajniji i najdraži uspesi u penjanju?
Meni lično, to je uspon na najviši vrh evrope, Elbrus (5642m), zatim Mon Blan, najviši vrh Zapadne Evrope, najviši vrh Turske, Ararat, to su neki visinski uspesi, ali meni najbliži i najdraži srcu su Durmitor i ostali planinski vrhovi Crne Gore jer su nam najpristupačniji, ali za mene i najlepši. Najviše volim crnogorske planine. Srbija je lepa, ali nema vrhove koji su u stenama, a to je ono što planinari vole. Srbija je pitoma i ima lepih pešačkih staza, naše planine su od 1000 do 2000 metara, ali imamo i mi lepe vrhove kao što je Midžor.
Da li je na tim usponima bilo nekih poteškoća?
Cele godine pravimo akcije, od najobičnijih pešačkih akcija do nekih fizički i psihički napornih akcija. Mi smo svi na stazi drugari, kome treba hrana, voda, odelo, pomažemo jedni drugima, cilj je da svi izadjemo zajedno do vrha jer sreća zajednice posle mučnog uspona je nemerljiva. Istakao bih da je najbitnija stvar bezbednost tj. da nema povreda. Mi smo u drugoj kategoriji opasnih sportova i osnov svega je da se mi vratimo nepovređeni. Trudimo se da to svedemo na najmanji mogući nivo, viša sila se ne može sprečiti, ali se trudimo da to svedemo na najmanju moguću meru. Ove godine smo uložili u opremu koja nam dodatno povećava bezbednost jer nikada ne znate šta vas čeka: odroni, sneg, led, kiša…
