Suočavanje sa prošlošću i sobom je lekovito, ali moramo svo đubre pomirisati da bismo bili bolji. Ne možemo napraviti skok u dobrotu bez katarze i vlastitog pokajanja, poručio je sa okruglog stola pozorišni kritičar i selektor festivala Bojan Munjin komentarišući kako se predstava Sedam strahova našla među pozorišnim pričama o nežnosti.
– Put prema nežnosti ide kroz strašno veliku pustinju koju moramo da pređemo, rekao je Munjin pojasnivši da je ljudski život neprestana drama od koje pokušavamo da pobegnemo.
Okretanjem glave od ljudskih žrtava, porodičnih problema, nasilja, kako je pojasnio Munjin, vodimo paralelne živote misleći da nam je dobro.
– Ponašamo se kao da stvari, uprkos svemu, idu. Problem je u tome i činjenica je da ne idu, odnosno – idu loše. Zapravo se svet oko nas neprestano ruši, a to ne želimo da priznamo, podvukao je Munjin.
Kako je naveo, Sedam strahova podseća na gorku istoriju sa kojom možemo da se suočimo i razgovorom, ukazuje da pojedinačnim ćutnjama učestvujemo u kolektivnoj krivici i da je sve manje dela u službi elementarnog dobra.
Glumac Ermin Bravo u ulozi Besima, igra iscrpeljnog, depresivnog novinara u čijoj se glavi prepliću racionalni i iracionalni svet, podjednako realni. Odlazak žene, ali i otisak rata na grad, razlog je njegove depresije. Molba da pronađe nestalog saradnika sa posla budi mu želju da otkrije istinu.
– Suština je u tome da je on dobio zadatak da pronađe tog nekog čoveka koji je manjina i koji čak i nije njegov prijatelj. To je ono lepo u romanu. Ipak, za Besima, to je pitanje jednog života. To što Besim radi je pitanje da li nam je važan jedan ljudski život, pričao je Bravo za okruglim stolom pojasnivši da predstava nudi suočavanje Bosne sa vlastitim zločinima iz prošlosti.
– Ukoliko ne znate, u muzičkoj školi u Zenici su mučili nemuslimansko stanovništvo, Srbe i Hrvate. U Sarajevu su takva mesta kazani, ukazao je Bravo istakavši da je stanovništvo znalo za mučenje naroda i o tome ćutalo.
– Mi govorimo o suočavanju sa nekim zločinima pre 30 godina u trenutku kad se zvecka oružjem da bi se spasili lopovi u zatvoru. Kod nas kao da je `92. godina, naglasio je glumac Ermin Bravo dodavši da Bosnom odjekuje zveckanje oružja iz Hrvatske i Srbije.
– Kažu da neće biti rata, jer nije isto vreme, ali nešto će biti. Možda će biti nekih incidenata u Bosni. Sad znate, rekao sam vam i pitanje je šta ćete uraditi sa tim. Hoćete li ćutati, zapitao se Bravo navodeći da je i Srbiji i Hrvatskoj potrebno da progovore o sopstvenim nedelima kao što su predstavom Sedam strahova u Bosni razbili ćutnju o paklu u muzičkoj školi.
– To se dešava jer nije bilo defašizacije i denacifikacije na ovim našim prostorima. Tek kad iznesemo sav gnoj i sva govna- možda iz njih izraste neki cvet. Drugačije ne može, rekao je Bravo.
Potreba da preispitamo sebe i traganje za identitetima nas vraća rodnom gradu, ali i porodici, rekla je dramaturg Emina Omerović ukazujući na uticaj društva na odrastanje.
Braću Pegaz, đavole, kako ih je nazvao glumac Zlatan Školjić, iznedrilo je društvo u kojem je vladao patrijarhat, u kojem se ljudi mešaju u tuđe živote, zbog zavisti, i kad im odgovara. Otac je tukao njihovu majku Bademu, dok uporedo, po romanu, čitavo selo njih maltretira i u potpunosti ih menja. Postali su Albin i Aldin Pegaz inspiracija ljudima sa zlim namerama.
– Prikazali smo onoliko koliko se može podneti gledati. Mučno je, mora biti mučno, rekla je glumica Snežana Vidović koja u predstavi tumači lik Bademe Pegaz.
– U romanu Badema završi mrtva, nakon silnog zlostavljanja i maltretiranja, dok je Selma odlučila da ona bude žrtva, ali da se u završnici ipak izbori onoliko koliko je moguće. Badema ima svoj katarzični ples slobode, ali sve je to samo privid. U toj priči nema pobednika, naglasila je Snežana Vidović.
Prema njenim navodima, naš mentalitet nas sprečava da se zauzmemo za nepoznate koji pate kao žrtve nasilja.
Emina Omerović je ukazala da u romanu Selvedina Avdića selo sluša i ignoriše Bademine krikove.
– Kad bi prestali, ljudi bi izlazili na ulicu. To smo mi, ukazala je Omerović.
Dodao je Bojan Munjin da nije takav samo balkanski mentalitet nego i evropski.
Podsetio je na sednicu međunarodne organizacije Lige naroda 1935. godine kada je novinar, glasno tražeći akciju zbog razmirica među narodima i rastućeg nepovoljnog stanja u Evropi, na diplomatsku atmosferu odgovorio samoubistvom.
– Događaj je zapisan. Dakle novinar se pred svima njima ubio. Odvukli su ga, obrisali krv, proglasili pauzu od jednog sata, potom nastavili sednicu…. Svaka zgrada, svaki neboder je takva konferencija gde se zna da stvari nisu dobre, a ljudi ne reaguju. Kada to pomnožite sa sto miliona dobijate Evropu i to je ono što je danas na sceni, ukazao je Munjin tokom 26. festivala Bez prevoda podsetivši da postoji i mogućnost da postanemo ljudi.
https://www.jpf.uzickopozoriste.rs/index.php/item/1183-26-jpf-bilten-br-2
