U predstavi Tri zime su prohujali životi četiri generacije žena iz Zagreba i njihovih bližnjih.
Sa tom porodicom je u dnevnoj sobi stana proletelo i vreme od stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Jugoslavije i njenog raspada, pa skoro do danas. Nisu izbledela sećanja na mir, otisci ratova niti uticaji različitih političkih sistema i ideologija na živote potomaka gospodara, sluškinja, ratnih boraca, drugova i drugarica, dece neokapitalizma.
Publici festivala Bez prevoda je bila bliska i srcem razumljiva troipočasovna igra više od deset glumaca pozorišta Promena na kajkavskom dijalektu Zagreba.
Provlačile su se scenom ljubav i nade junakinja, lomili vetrovi različitih vrednosnih načela, protutnjala preispitivanja ljudskih odnosa, važnih životnih odluka i razmatranja o ličnoj i kolektivnoj krivici, odgovornosti, o smislu, putu i mestu pojedinca u posleratnom svetu neprestanih promena.
– Moram da priznam da sam bila šokirana potpuno, uopšte nisam očekivala da izaberu komad koji se odnosi na period od 1918. godine, monarhije, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, FNRJ, SFRJ pa do devedesetih godina. Nisam mislila da mladog čoveka kod nas to može da zanima, međutim oni su me razuverili, na moju veliku sreću. Tenin komad je potraga za tim šta se to nama dogodilo. Ako ne budemo stalno vršili tu neku vrstu potrage kako smo stigli do ovog trenutka sada, neće valjati, rekla je rediteljka predstave Jasna Đuričić.
Jugonostalgična deca Jugoslovena?
Potraga je mlade glumce pozorišta Promena navela na otkrivanje istorije svog porekla, pojedine na porodične priče učesnika rata i na izjašnjavanja da žele da budu građani sveta. Složili su se tokom okruglog stola da osećaju ljubav i nostalgiju prema Jugoslaviji, ali i da predstava opominje da slične greške o razdvajanju ne bi trebalo ponoviti.
– Nisam dete koje je rođeno u vreme Jugoslavije, ali jesam dete Jugoslovena. Slušajući njihove priče o tom vremenu i o državi bez granica, čitajući ovaj tekst u meni se dogodila velika čežnja za tim vremenom. Treba pričati da je nekada postojala ta jedinstvena država bez granica, rekla je Tamara Šustić koja igra Dunju Kralj.
– Ovom tekstu privukla me je zaljubljenost u Jugoslaviju, za koju ne znam, ali i znam odakle potiče. Ona dolazi iz moje porodice i mnogih drugih porodica sa ovih prostora. Svako od nas je prepoznao u svojoj okolini jednog Vladu, zatim Mašu, Ružu, Marka… Osećala sam kao da sam rođena u toj zemlji i da tu pripadam. Mislim da nam svima fali osećaj pripadnosti jednoj zemlji, jednom narodu, da sa ponosom to kažemo jer to istinski osećamo, naglasila je Ana Rudakijević koja igra Karolinu Amruš.
Tri zime je priča naših života, istakao je novinar i pozorišni kritičar Bojan Munjin dodavši da tu priču nikada nećemo zaboraviti.
– To je priča koja vrlo često slama naša srca ili nas uzdiše u tome šta možemo da, nakon tragedije tog života i svih lomova, ponesemo i stavimo u džep nekog našeg boljeg života. Ova predstava je na najbolji način ispričala tu priču i nisam jedini koji to misli, rekao je Munjin.
Publika je predstavu Tri zime, u režiji Jasne Đuričić, nagradila ocenom 4, 82 – najvišom od početka 26. JPF-a.
Pričaj mi o nežnosti, slogan je 26. Jugoslovenskog pozorišnog festivala.
– U ovom strašnom današnjem vremenu ta nežnost je prva stvar za koju treba angažovati našu nadu… Nežnost se ovde pojavljuje kod najnemoćnijeg bića, kod služavke(prim. aut. izbačene na ulicu sa bebom) koja nas upućuje da se nežnost ne nalazi kod bogatih i moćnih, lepih i snažnih, šarmantnih ili naročito inteligentnih, što nas može zavesti, nego kod bića koja često zaboravljamo. Ta najnevinija i najnemoćnija bića su najsnažnija i ona nas, potpuno skranjuta na rubu, vraćaju u središte vrednosti našeg života, podsetio je selektor JPF-a tokom okruglog stola treće festivalske večeri.
https://www.jpf.uzickopozoriste.rs/index.php/item/1202-26-jpf-bilten-br-4
