Moler iz Italije Vićenco Peruđi avgusta 1911. godine je poneo sa sobom iz muzeja Luvr u Parizu portret Mona Liza, umetničko delo slikara Leonarda da Vinčija iz 16. veka.
Više od dve godine je proveo u sobičku stana u Parizu zaljubljen u zagonetni osmeh dame, fasciniran ženom koja se igra sa njenim posmatračem.
Ogledao se u spokojstvu te bliskosti, u maglovitim daljinama Mona Lize dosezao do nemira- mali, običan čovek pred uzvišenim delom kojeg je, kaže, želeo da vrati u dom.
Običan kradljivac pred pogledima vlasti, veliki u očima Italijana koji su uz plaćenu ulaznicu imali priliku da se suoče sa lepotom Da Vinčijeve Madone pred slanje mladih u rat, a remek-dela ponovo u tuđinu, u Francusku.
Koliko nas je svet društvenih promena otuđio od umetnosti? Zbog čega nam je potrebna i koje boje u njoj tražimo, kako je doživljavamo?
Jesmo li mali ili veliki u njenim očima?
Vidimo li u umetnosti vrednost samu po sebi? Šta otkrivamo o uzajamnim odnosima kada je postavimo u centar pažnje?
Navodeći da je kultura u Crnoj Gori u zapećku, te da je kulturološko i duhovno marginalizovano, glumac Zoran Vujović je naglasio da bi pisac Lodato ovog trenutka trebalo da bude zvezda jer bode oči umetnošću, potrebom da se njome bavimo.
– Ali i potrebom da svima nama kaže da Mona Liza nije ni moja ni nečija nego svačija i svima jednako data u svojoj punoći, genijalnosti, dodao je Vujović.
Đokonda preispituje odnos čoveka i umetničkog dela.
– Tu je izrazita čovekova potreba za umetnošću, ali i za onim najplemenitijim, za osmehom. Danas nam je potreban osmeh za kojim smo lenji i za kojim smo sve manje spremni tragati. Sve više kopamo po nekoj džigerici, po nekim negativnim, neugodnim elementima, sve više svoj kreativni potencijal svodimo na rascep ličnosti, pričao je tokom okruglog stola glumac Zoran Vujović koji je kao Peruđo u duhovima umetničkih velikana pronalazio saveznike, vođen srcem kao najmoćnijim mišićem.
Dramatično, ali iskreno, opisao je ljubavnu igru glavnog junaka pozorišni kritičar i novinar Bojan Munjin ukazavši da Peruđo pokazuje da su strast i fascinacija lepotom umetnosti retke, izuzetne i jedinstvene.
– Ima jedan Krležin esej o posetiocima Sikstinske kapele između dva svetska rata. To je jedan od najogorčenijih i najtužnijih eseja koje sam čitao. Ne radi se o lepoti, već o tome da svi žele da – vide. Žele da se vrate kući i da kažu da su – videli…. Mera ljubavi je ljubav bez mere. To je on, glavni junak. To je svaki čovek koji ima takvo srce, rekao je Munjin, selektor programa 26. JPF-a pod sloganom Pričaj mi o nežnosti.
Naglasio je Munjin da je Jugoslovenski pozorišni festival ugostio mnoge poznate reditelje, ali malo onih čije vreme tek dolazi.
– Zato je predstava ove rediteljke posebno značajna i sa nama. Mislim da ovaj festival sa svojom tradicijom ima pravo da da šansu mladim ljudima, da im dozvoli da kažu i pokažu šta umeju, naveo je Munjin tokom okruglog stola.
Prema navodima profesorke Marine Milivojević Mađarev, za pisanje i scensko izvođenje ne postoji teža tema od one koja razmatra kako se i zašto voli umetnost.
Očima publike četvrte festivalske večeri, pozorišna priča Đokonda je zabeležena ocenom 3, 37.
https://www.jpf.uzickopozoriste.rs/index.php/item/1202-26-jpf-bilten-br-4
https://www.jpf.uzickopozoriste.rs/index.php/item/1212-26-jpf-bilten-br-5
