Kada ste poslednji put uzeli olovku u ruke i nešto napisali? Da li ste skoro ispisali spisak dnevnih poslovnih obaveza u rokovnik ili ste ga zabeležili u telefon? Pre koliko vremena ste držali knjigu ili novine u rukama? Zabeležili na papir šta kupiti u marketu? Poslali razglednicu s mora? Poželeli zdravlje i sreću prijateljima novogodišnjom čestitkom predatom na pošti? Pisali dvevnik? Ne sećate se. Znam. Razumem. I vi ste u mreži. Ili ste online ili offline. Postojite ili ne postojite. Ima vas ili nema. Pitanje je ko postavlja pravila i upravlja našim životom. Mi ili neko skriven iza lažnog profila koji se predstavlja boljim, pametnijim, sposobnijim, lepšim, uspešnijim od nas. I onda igra počinje. Uvlače nas u mrežu ropstva sopstvenim navikama, potrebama, željama, obavezama. I počinjemo sami da robujemo sopstvenim životom.
U svetu u kome se mnogo priča, zaboravili smo da govorimo. Prestali da mislimo, razgovaramo, odlučujemo, planiramo. Ne umemo da komuniciramo, da se dogovorimo, već se dopisujemo sa NN licima i mislimo da se dobro zabavljamo. Zaboravili smo da pišemo svoje matično pismo, ćirilicu. Šta bi na to rekao naš zemljak, predak monah Teodosije koji je 1536. godine u nasem kraju u manastiru Rujan pod svetlošću voštanica izrezbario slova na 250 drvenih ploča i štampao knjigu prvu srpsku knjigu Rujansko četvorojevandjelje, delo neprocenljive istorijske i kulturne vrednosti.
Savremeni život danas se sveo na klik ili na lajk. Kačimo fotke bez povoda, sa novom frizurom, sa novim partnerom, sa novim autom, sa novim telefonom…..u kupaćem kostimu, u kozmetičkom salonu, u liftu, u kafani što možda i nije loša ideja. Jer u njoj se još uvek priča i peva…
I tako….prolaze godine a mi u nekom svom virtuelnom svetu, nudimo svoj dosadni život poznatim i nepoznatim, „kačimo“ šta smo doručkovali, koju smo haljinu kupili, delimo na društvenim mrežama kulinarske recepte, nove dijete, fore i fazone…..plačemo za prošlim vremenima s nadom u bolju budućnost. A…život prolazi pored nas…
Da li ste se ikada zapitali kakvu sliku ostavljate o sebi? Ko ste Vi? Kako se zovete? Imate li ime, adresu, identitet? Šta ti ljudi znaju o Vama? Gde ste sakrili svoju decu, partnera, roditelje, zanimanje? Zašto ih ne predstavljate javnosti isto kao svoj biceps i triceps i novi, duboki plastični dekolte? Da li ih se možda stidite? Kome se Vi to pokazujete i dokazujete? Zar se ne pitate sa kim se to vi online dopisujete? I zašto?
Tu vam je bračni partner, deca….Da znam, u mnoge prijatelje ste se davno razočarali. I ne želite da im se ispovedate. To ostavljate za crkvu. Ako idete. Ništa nije obavezno. Plašite li se online ne(prijatelja)? Njegovih misli, htenja, niskih pobuda i fantazija? Ne, jer ste zaštićeni, bezbedni, ušuškani u svom domu, trčite kući s posla da se dopisujete, pobegnete od sebe ….i imaginarno sebi ulepšate dan. Jer neko s one strane mreže vam se divi, ceni, poštuje. A vi nemo i nezainteresovano, s dozom tuge koračate kroz sopstveni život, imitirajući nekog drugog, ne svesni da ste u(mreži). Mreži sopstvenih laži o sebi, mreži ličnih nezadovoljstava i frustracija, mreži nedovršenosti i površnosti, mreži iskrivljene slike o sebi i svojoj porodici.
I bežite ponovo od istine. U(mrežavate) se, shvativši da danas jednim klikom i uplatom stičemo online obrazovanje, online putovanje, online druženje, online zaradu, online prijateljstvo, onlin sex….
Neko reče “život je lep“. I jeste. Ako mi tako odlučimo. I ispletemo se iz mreže. Ostanemo malo, sasvim dovoljno prisutni i dostupni koliko nameće potreba da dogovorimo posao, razmenimo kontakt sa rodbinom i prijateljima koji žive tamo, daleko…I predstavimo neku dobru geografsku, kulturnu, istorijsku destinaciju kratkom pričom i slikom edukativnog karaktera. Možda nekoga privuče odredjena destinacija, pozorišna predstava, dobra knjiga, novi recept za kolač. Onda ste uradili pravu stvar. Diskretno, tiho, nenametljivo. Jer živite svoj život svaki dan, ovde i sad, i kad je dobro i loše, sunčano i oblačno, hladno i toplo…
Vi ste ti koji vedrite i oblačite sopsvenim životom. Naravno, svima nama naidju loši dani….pa prodju. Treba oslušnuti sebe i svoje potrebe. Možda zvuči kao petparački kliše, ali „sitnice zaista život znače“. Vi najbolje znate šta volite. A budite slobodni i probajte i nešto novo. To je stvarni život. Niste birali roditelje, boju kože, očiju, poreklo. Ali birajte čime ćete da se bavite, sa kim ćete da živite i da se družite, šta ćete da čitate, gde ćete na odmor? Izbor je samo Vaš. I vaša je i mreža. Samo počnite da je pletete. Uživajte!
