Na 78. godišnjicu smrti Udruženje potomaka ratnika iz Nove Varoši pokrenulo inicijativu da se životni put, ratničke zasluge i sudbina slavnog zemljaka – pretoče u igrano-dokumentarni film. Pobede Prve armije, kojom je komandovao Bojović, bile su posmrtna zvona za dve monarhije: Otomansku i Austro-Ugarsku.
Negde u poznim godinama vojvoda Petar Bojović (1858-1945) je, kažu, govorio:
Moj život, to su naši ratovi…
Istu rečenicu ponavljao je i član drame Knjaževsko srpskog teatra u Kragujevcu, Zdravko Maletić u monodrami Na taljigama u večnost, autora Vladimira Đorđevića iz Kragujevca, koja se od maja 2015. godine izvodila širom Srbije. Na žalost, glumac Maletić, u nekoliko navrata gost Nove Varoši, preminuo je pre neku godinu.
Monodrama Na taljigama u večnost i dokumentarac u seriji RTS-a Velikani (2018. godine) su, koliko se zna, retki umetnički formati koji osvetljavaju životni put, zasluge i sudbinu jednog od četvorice srpskih vojvoda s kraja XIX i početkom XX veka.
Snimanje filma o vojvodi Petru Bojoviću je – dug Srbije i obaveza prema mladim naraštajima.
Ovu poruku su na 78. godišnjicu smrti vojvode, 19. januara, uputili članovi Udruženja potomaka ratnika 1912-1920. „Vojvoda Petar Bojović“ u Novoj Varoši. Od opštinskog rukovodstva i zemljaka, kulgurnih i javnih radnika u Beogradu i rasutih širom Srbije – zatražili su da se založe i oko filmskog projekta okupe istoričare, filmske i druge stvaraoce.
Kada je Petru bilo bilo devet godina, porodica je pobegla iz besudne zemlje, preko granice na Javoru, u moravički deo Starog Vlaha.
Pod zastavom otadžbine Bojović je proveo 46 godina. U prvi, od šest oslobodilačkih ratova Srbije od 1876-1918. godine, otišao je iz školske klupe. Bio je uvek među najboljima – od škole do vojničkog čina. Strateg u priprema vojske za odbranu otadžbine i vešto vođenje mnogih bitaka, od kojih su neke neposredno uticale na ishode ratova.
Pobede Prve armije bile su posmrtna zvona za dve monarhije: Otomansku i Austro-Ugarsku. U Kumanovskoj bici 1912. godine Bojović je načelnik štaba Prve armije, kojom je komandovao i u proboju Solunskog fronta.
Vojnički poziv za vojvodu Bojovića bio je zaveštanje vojsci, a on je postao simbol istinske odanosti otadžbini i narodu. Odgovoran srpskom barjaku, epoletama na svojim ramenima, ordenju na grudima, odgovoran pred svakim redovom u svojim jedinicama, najzad – u svakoj odluci vođen vojničkim znanjem i oficirskom čašću. Bojović u ratovima nije žalio svoj život, u miru nije gledao na karijeru i počasti.
Stari vojvoda, kao dobrodušni sluga otadžbine, zapalio joj je upokojnu svijeću, ispratio je u nestanak. Doživeo je da bude rob neprijatelja protiv koga se tako zdušno i hrabro borio. Kad je i njih ispratio, došli su oslobodioci da ga prezru i ponize. Smrt je bila milostivija od života. Odvela ga je da ga zakrili u vječnom počivalu na Novog groblju.
Vojvodini malobrojni biografi često su preskakali poslednji čin životne drame u 87. godini i veliku mrlju na obrazu Srbije:? Jedan od istraživača beleži.
Umro je potpuno zaboravljen usled neviđene ravnodušnosti za jedno herojsko doba. Do beogradskog groblja telo vojskovođe dovezeno je u taljigama, 20. januara 1945. Sahranjen je bez vojnih počasti, epoleta i uniforme, na neuglednoj i zapuštenoj porodičnoj grobnici…
Sačuvan je original naredbe o nedostojnoj sahrani u gradu kome je 1918. godine doneo slobodu, ulazeći na čelu vojnika što četiri godine nisu slavili krsnu slavu kod kuće. Vlast je sprečila okupljanje građana koji su želeli da isprate najmpađeg i poslednjeg srpskog vojvodu. Preko radipo-talasa je zapretila:
Onaj ko pokuša da dođe na sahranu biće uhapšen i krivično gonjen…!
Snimanje filma (umetničkog, dokumentarnog, umetničko-dokumentarnog) doprinelo bi da se obnavlja pamćenje i neguje sećanje na slavnog pretka i njegove junake….
