Kad vas put navede u vrtić, veliku većinu zaposlenih koje tamo ugledate čine žene. Međutim, među stotinama vaspitačica mi smo pronašli i jednog mladića koji hrabro pokazuje da i muški pol može biti odličan u tom poslu. Vriska, plač i hiljadu pitanja su nezaobilazni ukoliko se odličite da radite u nekoj predškolskoj ustanovi, ali Bogdanu Đokiću iz Požege, jednom od retkih muških vaspitača u Srbiji, ništa od ovoga ne pada teško. Posle srednje šumarske škole upisao je Višu pedagošku i nakon stečene diplome zaposlio se u vrtiću.
– Svi su me pitali zašto sam se odlučio baš za to da postanem vaspitač jer je to retkost. Međutim, ja sam oduvek voleo rad sa decom i sebe tu pronalazim. Ono što mi je važno jeste da sam lepo od kolektiva prihvaćen, pogotovu što sam u izdvojenom odeljenju u selu nadomak Požege. Kolektiv je mali, ali se svi dobro slažemo. Pošto sam ja jedini muškarac, onda na sebe preuzmem te malo teže poslove, kaže Bogdan za RINU.
Nenaviknuti na muškarce u ovoj ulozi, roditelji su na samom početku imali pomalo upitne poglede. Ali, kada su videli kakav je Bogdan u ophođenju sa njihovim mališanima, sve predrasude su nestale.
– U početku su zauzimali gard ne samo deca već i roditelji prema meni, jer nisu navikli. Sada je situacija dosta drugačija, deca su me kao muškog vaspitača zavolela iako nisu imali sličnik susreta sa timm. Kada su roditelji u pitanju, nekima je čak lakše prići muškom vaspitaču i reći problem koje uvide, priča Bogdan.
Dok je studirao, na grupi je bilo 70 devojaka i samo četiri momka. Slična situacija je i sada u kolektivu, ali Bogdan je prava podrška svojim koleginicama.
– Sa našim iskustvom i njegovom voljom i strpljenjem uklopio se u taj posao. Sve poteškoće je prevazišao i potpuno je ravnopravan član. Veoma se dobro snalazi, za kratko vreme njegove veštine nadaleko su se čule. Sva deca našeg kolegu toliko vole i toliko su vezana za njega da mi kao vaspitačice nemamo reči. Volimo da kažemo da svaki vrtić treba da ima jednog ovakvog vaspitača, dodaju Bogdanove koleginice vaspitačice.
