ALEKSANDAR VUČKOVIĆ, glumac – Mihajlo Medaković u „Očevi i oci”
– Presrećan sam, pogotovo što ove godine igram u dve predstave Narodnog pozorišta koje je od maja moja matična kuća, ali i to što igram u predstavama iza kojih mogu da stanem i za koje verujem da će publika divno da prihvati, priča Aleksandar Vučković kojeg je festivalska publika imala priliku da gleda u predstavama NP Beograd, „Deca” i „Očevi i oci”. –
Ovogodišnja selekcija okupila je predstave koje su grupisane pod sloganom „Šta misliš o svom ocu?”. Imali smo priliku da te gledamo u dve predstave koje se bave porodičnom tematikom. Koliko nam je bitna ta figura?
– To pitanje je konstantno u fokusu mojih razmišljanja. Ta tema mi se stalno vrti u glavi. To je temelj. To je ono odakle krećemo. Taj temelj mora da se preispita da bi smo mogli kasnije u životu da napredujemo i budemo „otvoreniji“prema svetu. Vrlo često nas taj otac, pogotovo naš balkanski, smešta u neke matrice. Postavlja nam neke limite u razumevanju sveta oko sebe. Ja sam od svog oca nasledio dosta divnih stvari, ali i nekih koje bih u svom životu promenio. To je bogatstvo života i svi prolazimo kroz to vrlo bitno pitanje u odrastanju, pogotovo ako se prolazi kroz neke krize identiteta, koje su u današnjem svetu, na žalost, jako česte. Čvrsto stojim iza toga da „sve ide iz kuće”.
Rođen si 1994. godine u Užicu. Da li je Beograd ušao u tvoj „genetski kod”?
– Već dvanaestu godinu živim u Beogradu. Ušao mi je u pore. Osećam se velikim delom kao Beograđanin, ali, s druge strane, taj temelj koji sam ovde osvojio i stekao trudim se da maksimalno sačuvam. Jer ako zaboravim odakle sam krenuo, sve ovo tamo će olako da se sruši. Ali i dalje se izjašnjavam kao Užičanin, kome je kuća trenutno u Beogradu.
Prva filmska rola bila je uloga regenta Aleksandra Karađorđevića, ali odlazak na kasting za taj film bio je za ulogu seljaka Marinka. Kako si doživeo taj obrt i tu značajnu rolu?
– To mi se desilo u momentu kada sam shvatao da nešto, ipak, mogu dobiti preko kastinga. Pre toga sam se pojavljivao na desetine kastinga, ali bez nekog uspeha. U ovom slučaju se desilo da je taj kasting zaista temeljno rađen. I po prvi put sam osetio da ide u drugačijem pravcu. Petar Ristovski je zaista sjajan reditelj i čovek. Odmah sam osetio da smo se nas dvojica tu, u kreativnom smislu, sporazumeli, našli zajednički jezik i brzo se desio preokret i poziv za ulogu regenta Aleksandra. Moram priznati da mi je taj tekst bio bliskiji. Ali, ne mogu reći da sam ja po svom habitusu više za kralja, a ne seljaka, ali scenario mi je bio atraktivniji i prijemčiviji, ali i mogućnost da kopam po liku i životu te jedne ličnosti koja je bila, koliko god danas osporavana, renesansna.
Iako te nema mnogo na velikom platnu, uloge koje si ostvario u teatrima od Sombora, preko BDP-a, „Zvezdare”, „Madlenijanuma”, Narodnog pozorišta… zaista su impozantne. U glumačkoj branši primećuje se postojanje nekakvih rediteljsko – glumačkih „klanova”. Koliko je teško mladom glumcu da se uvuče u njih?
– U ovoj profesiji koja je najreprezantivnija, najjavnija, koju najlakše je artikulišemo, jeste tako. U filmskoj i televizijskoj produkciji ljudi su mnogo više grupisani i drže se međusobno u zatvorenim krugovima. Pozorište nema taj luksuz, za tolikim klanovma, jer nema toliko tržište. Koliko sam istraživao, u Beogradu, prestonici, samo jedan procenat stanovništva je pozorišna publika, a ima toliko pozorišnih kuća. Zato je tu dosta drugačije. Ja se ne borim sa tim. U pozorištu me nikad ništa nije kočilo, a možda bi bilo previše paranoično i egoistično da kažem da me koči u snimanju, ali činjenica je da ne snimam previše. Nisam toliko zastupljen na televiziji i filmu. Ne znam koji su to razlozi. Možda trenutno nisam zreo da mi se desi nešto ozbiljnije. Ali, imam želju da se intenzivnije oprobam u tom mediju. Trudim se da ne razmišljam sada toliko o tome, o tim „klanovima“ i podelama, jer me, ponekad, baca u dubioze i neke crne misli kojih i previše ima oko nas i nema im kraja. Prošle godine sam snimio seriju „Pasjača“ koja treba da izađe krajem godine, to je nešto veće što sam radio u poslednje vreme.
Rad sa decom i za decu?
– U poslednje vreme pokušavam da se profilišem i u tom segmentu. Angažovan sam u trupi dečjeg pozorišta „Čiča Mičino pozorište” i to bi bio neki moj angažman kada su deca u pitanju. Ne mislim da je to dovoljno, ali na tome može još da se radi. Nekako uvek zapostavljamo decu. Sa nekim delom se i ja još uvek osećam kao dete, jer osećam da još ne mogu da odrastem, da preuzmem odgovornost. Ta borba između toga da li sam ja još dete ili sam sposoban da budem neki autoritet, neka vodilja nekom detetu, „dve se u meni pobiše sile”, jeste nešto što mi je stalno pitanje i trudim se da dođem do odgovora koliko je to moguće. Činjenica je da mlada i nova energija koju nose ti mladi ljudi mogu doneti promene u društvu koje je duboko zatrovano. Na nama je da svoj sebičluk i svoj ego ukrotimo, da uložimo energiju u te mlade ljude koji će doneti neka bolja vremena.
Bogdan Damnjanović
Foto: Nenad Kovačević
Bilten 28. JPF-a
