– Bure baruta je sjajan komad, jedan od temeljnih komada jugoslovenske dramaturgije, bez obzira na to što je nastao u vreme kada Jugoslavija nije postojala. To je jedan
od najboljih komada dramaturgije našeg podneblja – kaže poznati reditelj.
Govoreći o povodu za postavljanje tog komada, objašnjava da ga je uprava pozorišta u Kragujevcu pozvala i predložila taj komad, za koji navodi da je priželjkivao priliku da ga postavi na scenu.
Zašto je taj komad danas važan?
– Zato što je moje osećanje, koje sam iskazivao u drugim predstavama, da je naš svet postao mnogo agresivniji nego što je to bio u vreme kada je komad napisan. U to vreme, ljudska empatija je još uvek postojala, ali prevladalo je to što je neljudsko, agresivno, zlo u čoveku. Čini mi se da je to mračno prevagnulo poslednjih dvadeset – trideset
godina. Kada je napisan, pre trideset godina, bio je to komad koji je reagovao na ono što nam se dešava, sa svešću o tome da će humanost pobediti. Mislim da smo u međuvremenu postali dehumanizovani.
Šta nam se to dogodilo između dva Bureta baruta?
– Svet je generalno postao agresivnije mesto nego što je to bio osamdesetih ili ranih devedesetih godina prošlog veka. Nisu u pitanju politika i geopolitika, već se radi o drugom preokretu. Za mene je najveći zločinac druge polovine 20. veka Margaret Tačer. Njena čuvena rečenica je da ne postoji društvo, kao takvo, već samo pojedinci i to, praktično, znači njihov interes. U trenutku kada se uništi ideja zajedništva, tog trenutka direktno
se atakuje na humanizam. Od takvog stava ne postoji ništa antihumanističkije, izuzev strahota iz prve polovine 20. veka – staljinističkih gulaga i koncentracionih logora.
U trenutku rušenja društva, neke strukture, zemlje i neka podneblja su imala pravila ponašanja da agresija ne prevlada u ono što se dešava sada. Nikada većeg raslojavanja
na bogate i siromašne nije bilo kao sada i nikada svetska tenzija nije bila veća nego sada.
Kod nas se to, pošto nismo imali takva pravila, pretvorilo u stanje u kome
više ništa ne možete ostvariti ako ne pokažete agresivnu nameru i da ste u stalnom sukobu sa svima – od šalterske službenice do samog sebe.
U komadu su likovi na tribinama, kao navijači na utakmici, što je, takođe, referisanje na naše vreme…
Zar svi mi nismo na utakmici? Nije li sve postalo takmičenje? Više ne postoji častan poraz. Poraz je smrt. Treba pobediti po svaku cenu. Ne postoji više kategorija nečasne pobede. Važno je pobediti. Svaki trener će danas reći da nije važna igra, već je važan rezultat. Ja se
s tim ne slažem i zato se bavim umetnošću, jer je igra važna, a rezultat će doći. U čoveku postoji takmičarski duh, ali suočeni smo sa situacijom u kojoj je rđavo u njemu prevladalo, što se i institucionalno podstiče. Ti ljudi koji sede na tribinama – to smo svi mi koji se zgražavamo rijaliti programima, a u stvari živimo rijaliti. Ima nas koji to ne pratimo, ali to prati nas. Ima i onih koji to gledaju i nad time se zgražavaju, jer im se čini da su bolji od onih koje, na primer, gledaju na televiziji, a zapravo smo svi tome izloženi. Zbog toga, danas, kad god prisustvujem činu empatije, doživljavam ga kao divno iznenađenje, kao herojstvo, iako bi to trebalo da bude svakodnevna ljudska normalnost.
I čaure od metaka na scenskom podu su simboli ne samo naše strašne prošlosti, već i sadašnjosti. Nismo ih pokupili i ne žuljaju nas. Zašto?
– Kada bih znao sve odgovore ne bih se bavio umetnošću i pozorištem, niti bih radio ovu predstavu, već bih uradio neki vodvilj o tome ko je s kim spavao ili nije i zašto nije spavao. To je divna tema, ali ovo vreme ne dozvoljava da se time bavite. Idemo po čaurama koje nismo pokupili. I ja hodam po čaurama. Toliko dugo hodam po njima da ne znam da li bih umeo da hodam po glatkom mermernom podu ili nekoj drugoj normalnoj površini.
Tekst i foto: N. K.
Bilten broj 6. Festivala Joakim Vujić možete pogledati na linku
