– Nisam imala nikakvih želja i nijednu ulogu nisam odbila za 42 godine glumačkog staža – kaže Aneta Tomašević, prvakinja Šabačkog pozorišta, koja igra Živku u komadu Gopođa ministarka, a koji je rediteljka Olja Đorđević izmestila iz Nušićevog vremena u devedesete
godine prošlog veka.
Rođenjem Užičanka, višestruko nagrađivana pozorišna, TV i filmska glumica, karijeru je započela u Zaječarskom pozorištu i 1986. godine, nastavila u Šabačkom pozorišu u kome je ostvarila više od stotinu uloga.
Da je Nušić mogao da gleda predstavu, šta mislite kako bi reagovao na osavremenjavanje njegove komedije?
– Nušić danas ne bi imao ništa novo da napiše. Sve što je napisao pre sto godina važi i danas. Mislim da bi bio zadovoljan našom predstavom i da je to ono što je želeo da kaže. Nismo ispustili nijednu poentu njegovog komada i bili smo sve ono što jesu njegovi likovi. To je taj mentalitet, koji je nepromenjiva kategorija u srpskom narodu, i to je naše prokletstvo. Dok nas ima, biće novih Živki, Ninkovića…
Zašto ga je uopšte trebalo prilagođavati našem vremenu, kada je on, i bez toga, aktuelan i danas?
– Mogu li ja vas nešto da pitam? Zašto je muškarac u jednoj izvedbi igrao Živku (Goran Jevtić, prim. autora)? Zar to nije radikalna promena, veća od one kojom smo mi taj komad pomerili unapred za sto godina? Ne znam kakvu smo to promenu uneli u Nušićev komad. Likovi su isti i u tekstu ništa nismo menjali. Čudim se i ne prija mi kada gledam predstavu po klasičnoj literaturi koju pokušavaju da obezvrede tim renoviranjem, što bi rekla
Živka. Ako je Šekspir svevremen i savremen, zašto ga oblačite u kostime u kakve ga oblačite? Neke predstave su bile mnogo radikalnije od našeg komada. Ima Nušića i
Nušića. Ne vidim problem u tome jer je priča ostala potpuno ista, ali danas, da sa scene pokazujete da neko ne zna da puši ili pokušava da uči francuski, to je pomalo dosadno publici. To je „preživljeno”.
Otkud imitacija Zorana Kostića Caneta iz Partibrejkersa, glas Slobodana Miloševića i drugi vizuelni i verbalni umeci u predstavi?
– Predstava je htela da pokaže da se stvari kod nas ne menjaju, već se ponavljaju. Ne daj bože, ali ponovo može da nam se desi neki 5. oktobar. Mi smo takvi. To što kolega Vladimir Milojević (Čeda u komadu, prim. autora) imitira Caneta, to je njegovo glumačko sredstvo sa kojim se rediteljka složila. Iznenađena sam da su ljudi toliko iznenađeni nekim promenama. To je samo prilagođavanje.
Zbog čega je komad smešten u devedesete, a ne u sadašnje vreme?
– Kada bi se komad smestio u naše vreme, to bi zahtevalo tehnologiju, mobilne telefone, laptopove i drugo, pa i drastično bi trebalo prilagoditi jezik. Devedesetih su ponikli mnogi koji su izgledali kao likovi u predstavi. Uložili smo veliki rad i trud u njenu pripremu, ali u redu je to da se ona nekome sviđa, a nekome ne sviđa.
Je li politički licemerno to što je komad smešten u taj period, a ne u ovo, naše vreme?
– Mislim da nije. Prikazali smo i igrali ono što smo dobili od rediteljke, a to je nešto što je konsantno, samo se menjaju ljudi na vlasti. Za dvadeset godina, možda bi umesto Miloševića bio Vučić ili neko drugi. S druge strane, ne prija mi kada predstava izgleda kao nastavak aktelnog TV dnevnika. Gledali ste vesti, a onda ste došli u pozorište i neko vam direktno govori o tom istom našem trenutku. Providno je i jeftino da Nušića ubacujete u sve to. To je političarenje. Ovako, smejali smo se sebi kakvi smo bili devedesetih i isto bismo se smejali sebi kakvi smo bili pre sto godina.
Tekst i foto: N. K.
Bilten 7. Festivala Joakim Vujić možete pogledati na linku
