U predstavi Kraljevačkog pozorišta o razvodu roditelja, po tekstu Lote Farup Onda kad
smo se izgubili i u režiji Damjana Kecojevića, publika je na sceni u ulozi komšiluka
koji sve posmatra iz blizine. Ni svetlo se u po četku ne gasi, kako bi bilo jasno da je u pitanju predstava koja može da se prekine svakog trenutka, ako izazove burne reakcije deteta koje ima sličnu situaciju kod kuće. Učenici šestog razreda osnovne škole iz Užica su bili razmešteni sa strana scene i u prvom redu, tako da su aktivno učestvovali, stavljali novogodišnje kapice na glavu, klizali se po zamišljenom toboganu u igri „sa decom u parku”. Gorica Dinulović igra majku i maćehu.
– Deca su deca, ali u zavisnosti od godina, imali smo različite reakcije u Hrvatskoj, Makedoniji, Užicu i Kraljevu. I tokom pripreme smo testirali razne uzraste kako bi procenili šta možemo da očekujemo. Na pretposlednjem igranju devojčicama se od plača razmazala šminka, a dečaci su bukvalno jecali. U Zagrebu su nam rekli: ’Ako je ovo toliko strašno moram da razgovaram sa mamom i tatom, to ne sme da se desi!’ Često ostanemo da se družimo, da publika postavi pitanja, da podele emocije. Imam devojčicu u školi glume koja je imala identičnu porodičnu situaciju. Videla sam da se tokom predstave ukočila, kao da je od voska. Kasnije je pričala da je imala utisak da je ona devojčica Line, a najmučniji trenutak joj je bio kada kažu: ’Komšije su primetile da majka pije’. Predstava joj je mnogo značila, jer joj je trebalo da se isplače i podeli sa drugima teret koji je osećala. Drugi put predstavu je gledala rasterećeno, jer su u međuvremenu prestale da skrivaju problem
i potražile stručnu pomoć, tako da joj je mama sada dobro. Mi smo, inače, mnogo pogubljeni i to nema veze samo sa ovom temom, nego smo se izgubili kao ljudi. Možda i ne moramo da postavljamo pitanja, ali smo zaboravili da budemo prisutni jedni za druge. Tako da nam je ovaj proces rada pomogao da razmislimo gde smo i šta je to što bi trebalo da
nas vrati na početak.”ž
Uloga ostavljene žene je emotivno teška.
– „Ostavljena žena mora da bude majka, mora da bude domaćica, a ona u tom trenutku više nije ništa. Ona zaista postaje umašćeni kuhinjski sto, prljav prozor. Prijateljica mi je
rekla da je imala identičnu situaciju, kada ja u predstavi kažem: ’Sine, hoćemo da večeramo nešto?’ I kaže: ’Isto pitam, a ništa ne skuvam, ništa ne spremim’.”
Uloga maćehe je potpuna suprotnost, ona se mnogo ne upliće u porodične odnose, ok joj je ako deca hoće da jedu, ako neće i to je ok.
– „Što se tiče te maćehe, ona je verovatno normalna žena, ali je ovde predstavljena iz ugla dece. Oni je ne vole i vide je kao baš zlu. Inače je bilo zabavno oslikati je kao veštičaru koja mi je otela muža.”
Na kraju vaš lik pita decu kako komad može drugačije da se završi.
– „Dobijali smo različite odgovore. U Makedoniji su nam poručili: ’Da ste se više ljubili, ne bi se razvodili’, a najčešći komentari su kao i ovde što smo čuli: ’Pa, da se ne rastanu i sve će biti u redu’.”
Koliko festival „Mali Joakim” podstiče produk- ciju za decu i mlade?
– Mi smo apsolutni pobednici ovog festivala, prvo sa predstavom ’Čarobnjak iz Oza’, zatim ’Meca i deca’, a prošle godine smo bili sa ’Jednobrkim vitezom’ i osvojili tri glu-
mačke nagrade, tako da nikada nismo nastupili, a da nismo ostali prepoznatljivi. Naše predstave su uvek tako raskošne i bogate kad je neka bajka u pitanju, a za to je, pre svega, zaslužan Stefan Savković, naš sjajan kostimograf. Baš negujemo scenu za decu i mlade, termin je subotom, uvek je puno i to je ono što je zaista pravi recept za negovanje publike, jer će ta deca kada porastu doći da gledaju i večernje predstave. Festival ’Mali Joakim’ je sigurno uticao na produkciju za mlade, jer volimo da se okupljamo kako na velikom, tako i na ’Malom Joakimu’.”
Tekst: Slađana Vasiljević
Foto: Radovan Vujović
Festival Mali Joakim bilten broj šest možete pogledati ovde