Prva faza konzervacije užičkog Starog grada koju je, u saradnji sa lokalnom samoupravom, nedavno obavio Zavod za zaštitu spomenika kulture Kraljevo, izazvala je negodovanje stručnjaka i dela užičke javnosti.
Od estetski neprimerene ograde sa prohromskim gelenderima, koja je postavljena na zidine tog utvrđenja, preko odsustva javne rasprave pre početka radova, stručnjaci ukazuju i na to da za zaštitu nisu odabrani arhitektonski najugroženiji i najvredniji delovi.
https://www.danas.rs/kultura/neprimerena-resenja-obesmisljavaju-pojam-zastite-kulturnih-dobara/
Ministarstvo kulture je prošle godine odobrilo oko šest miliona dinara ZZSK Kraljevo za prvu fazu konzervatorskih radova, kojima su bili obuhvaćeni gornji i deo srednjih delova Starog grada. Realizaciju višegodišnjeg i skupog projekta je pre dve godine najavio užički gradonačelnik Tihomir Petković. On je kasnije objasnio da bi Stari grad, sa hidrocentralom i drugim objektima koji bi se gradili na susednom brdu, kao i sa pešačkim visećim mostom koji bi povezao magistralu Užice – Zlatibor sa budućim kompleksom, trebalo iskoristiti kao zanimljivu turističku ponudu. Petković je tada saopštio da su filmski reditelj Emir Kusturica i arhitekta Branislav Mitrović spremni da učestvuju u tom projektu, i da je ideju o obnovi Starog grada podržao tadašnji ministar pravde Nikola Selaković. Ivan Milunović, direktor ZZSK Kraljevo, rekao je da je ovaj zavod konkurisao za 12 miliona dinara na konkursu Ministarstva sa projektom druge faze rekonstrukcije.
– Drugom fazom je predviđen nastavak konzervacije i konsolidacija srednjeg dela utvrđenja, čiji zidovi su veoma rastreseni. Ako dobijemo novac, ukoliko nas posluži vreme i ne bude nepredviđenih događaja, radove bi trebalo da završimo do kraja ove godine, napominje direktor Milunović.
Aleksa Ciganović, arhitekta konzervator i predsednik Društva konzervatora Srbije, koji je poreklom Užičanin, kaže za Danas da je užičkoj tvrđavi „neophodna jasnija likovna prezentnost i eksplicitnija arhitektonska informacija, ali ne do nivoa ukrovljavanja i adaptacije unutrašnjih prostora“.
– Nadam se da metod izbora radova i građevinskih partija ne oslikava populistički manir u kome stručna služba kao pasivni izvršilac, lukrativno, klijentelistički i kolaborativno očekuje finansijsku narudžbinu po sistemu „daj šta daš“. Ipak, motiv za strepnju predstavlja odabir delova koji su konzervatorski tretirani – odabrane su najsagledivije partije (citadela i srednje podgrađe), a ne one koje su objektivno najugroženije i najvrednije kao što je Vodena kula koja predstavlja tehničko-funkcionalni raritet kompleksa i celokupne naše fortifikacione arhitekture, naveo je za Danas Ciganović.
Uz ocenu da je „interesantno da naručioce posla nije pogodila znatiželja da se finansira istraživanje okolnog palisadnog utvrđenja, kao ni obnova ulaznih kula koje su porušene krajem 1863. godine, on dodaje da „takav pristup ukazuje na promotersku dimenziju posla i, uz ostale događaje, kao što je rušenje kuće filologa i akademika LJubomira Stojanovića u Užicu, neiskren odnos prema celini nasleđa“.
– Odabir prohromske ograde, kao banalnog znaka za nemarni odnos stručnog i projektantskog nadzora, ujedno je i znak banalnog pristupa velikom izazovu kakav bi trebalo da bude delimična konzervatorska obnova užičkog Starog grada. Ograda je morala biti više kontekstualna (na primer drvene grede sa kosnicima ili slično) i simbolički neutralnije „mustre“, ukazao je Ciganović.
Uz navode da je to zdanje pod zaštitom države od 1949. godine i da je 1979. godine proglašeno za kulturno dobro od velikog značaja, Katarina Dogandžić Mićunović, istoričarka umetnosti iz Užica, ocenjuje da je „uređenje Starog grada do te mere neprimereno izvedeno, da obesmišljava pojam zaštite kulturnih dobara“.
– Na delu bedema je postavljena zaštitna ograda koja ne priliči srednjovekovnom spomeniku. Ne samo da su rešetke ograde izvedene po bespotrebnom dekorativnom uzorku, već ograda ima i prohromske gelendere. Nije preterano reći da je sada prvo što posmatrač primeti na Starom gradu upravo ta nezgrapna ograda, dok ostaci zidina deluju kao njen dekor, kaže za Danas Katarina Dogandžić Mićunović i dodaje da je zaštitna ograda morala da bude što manje upadljiva i bez dekorativnih elemenata.
– To nije stvar ukusa, već veoma važan uslov izvođenja radova. Sledi druga faza i pitam se šta sledeće može da se očekuje nakon podizanja ovakve ograde. Sramota je za Užice da se na ovakav način ugrožava zaštićeno kulturno dobro, poručuje Dogandžić Mićunović. Užički arhitekta Mikica Jovanović pak navodi da je na Starom gradu „koji se nalazi na divnom i dominantnom mestu, traljavo naslagano kamenje sa tužnom ogradom od gvozdenih šipki“ .
– Nema tu nikakve ideje ni mašte i takvo stanje ničemu nas ne uči, kazao je Jovanović istakavši da je „o javnim prostorima i objektima delotvorno iznositi stavove i mišljenja posle javne prezentacije i upoznavanja javnosti o ideji gradnje ili rekonstrukcije takvih objekata, jer su oni namenjeni svim građanima i da bi trebalo da edukuju, inspirišu i bude maštu“, on navodi da za rekonstrukciju Starog grada „nije bilo javnog prikaza pre početka radova“.
Nema kiča, a stručnjaci „nepotrebni“
Ivan Milunović, direktor ZZSK Kraljevo, odbacuje kritike, navodi da su radovi izvedeni stručno i uzvraća pitanjem: „Ima li išta u Srbiji da se uradi a da neko to ne kritikuje? To je demagogija. Izgleda da je bilo lepo pre nego što smo mi to uradili. Zašto se oni koji kritikuju nisu setili da urade nešto? Ograda je estetski prilagođena utvrđenju i bezbedna je za građane. Ona je jednostavne forme, sa primerenom ornametikom i nema elemenata kiča“, kaže za Danas direktor Milunović. Na pitanje zbog čega je izostala komunikacija sa, primera radi, predstavnicima Narodnog muzeja Užice ili drugim stručnjacima u gradu, on je rekao da je delokrug rada Užičkog muzeja zaštita pokretnih kulturnih dobara, a da je zaštita nepokretnih kulturnih dobara u nadležnosti kraljevačkog Zavoda i da za time „nije bilo potrebe“.
Neupitne istorijske vrednosti
Utvrđenje, koje je srpski feudalac Nikola Altomanović podigao u 14. veku i po kome je grad prepoznatljiv, nalazi se na litici u kanjonu reke Đetinje i iznad hidrocentrale koja je po Teslinim principima sagrađena 1900. godine kao prva u Evropi i druga u svetu, samo pet godina posle slične centrale na Nijagari u SAD.
