Tuga je izuzetno neprijatno osećanje. Ona mili niz ruke i noge. Hoće da legne. Ona je glavobolja ako nismo dovoljno plakali, ona je glavobolja ako smo mnogo plakali… Teška je, čini noge slabim…Magli misao, čini nas trapavima…Ona je knedla u grlu, bol u stomaku…
Autor: Svetlana Majkić; TA savetnik pod supervizijom i nastavnik srpskog jezika i književnosti
Ničega se ljudi u našim krajevima ne plaše više nego tuge… Dođu sa različitim simptomima, i anksioznosti i opsesivnih misli, i panike i fobije… i telesne tegobe, i sve signalizira da se nešto dešava…kad ono – neka tuga, namerno ćušnuta, da se ne vidi, da se zaboravi….Zove!
Kažu da je naša podsvest pametnija od naše svesti. Jer tamo gde je bilo gubitka bilo koje vrste…tugovanje je put ka oporavku. Zašto bežimo od tuge? Ne bežimo od tuge, nego ne želimo da prihvatimo gubitak!
Moja baba se nije plašila tuge. Sećam se da je jedne prilike nosila crninu četiri godine. Nekako jedno za drugim umrli su dva brata, neka snaja, sestra… I sećam se… dvorište, ona korača između ruža, priča sa njima, mrvi među prstima ono što se osušilo, što je svelo i s vremena na vreme ispusti muklo: „Joooooj…“ I to „joj“ se skotrlja na zemlju i zaustavi kod prvog ružinog stabla na koje naiđe, tu se ugnjezdi, a ona nastavi dalje. Nije bilo u njenom tugovanju očaja… nije hulila na život… samo čista bol uz rastanak i opraštanje. I ti jauci, meni su zvučali kao da svaku biljku u svojoj bašti obaveštava da svet više nije isti i da se desilo nešto važno i da joj je potrebno razumevanje, jer niko bolje od bilja ne zna istinu o prolaznosti i da za nju nema leka do prihvatanja… S pažnjom se odnosila prema odeći koju je tada nosila i oblačenje njeno je bilo nekako ritualno. Nije u njenom nošenju crnog bilo ništa što je izazivalo sažaljenje. Bilo je to dostojanstveno proslavljanje života onih koji su joj dok su hodili zemljom bili bližnji i bliski! Bilo je to ponosno podsećanje ljudima da su ovaj život napustili neki dragoceni ljudi i da je spomen na njih i njihovu posebnost vredan godine dana njenog života. Jer sećanje pobeđuje prolaznost, a sećanje postoji dok postoje oni koji ga neguju… I još je vidim kako korača kroz dvorište, i kako se prema njoj nežno savija jabuka, i kako je tiho teši kajsija iz ćoška, i dok ona teško seda na svoju stolicu, u tišini, cveće joj nudi vreme i mir koji su lekoviti za tugu. Jer ljudi vole da se „maju“ (tako bi rekla,a mislila je bave) svačim, stvarima koje nisu ništa drugo do trice i kučine, da beže od tuge, i tako im promiče najvažnije! Da se od tuge ne može pobeći! Ona je dragoceno podsećanje šta dugujemo onima koji su tu sa nama i pored nas. I da ne žalimo vreme, reči, dodire da im to pokažemo dok još možemo, jer kad ih ne bude svakako će boleti.
To su slike koje su mi pomogle da razumem čemu služi tugovanje i kako ono jača našu svest da smo sposobni da podnesemo i takvu patnju i bol, i oporavimo se, ustanemo na noge. Kao što se uči hodanje, tako nas tuga uči novom životu nakon gubitka. A iskustvo ranjivosti nas čini spremnijim da se nosimo sa životom koji je specifična mešavina različitih okolnosti kroz koje upoznajemo i dobro i zlo. I da, lakše je tugovati kada se osećamo sigurno, kada nas niko ne požuruje i kada nam ostavi prostor za našu tugu.
Tako je jednog januara, banula je u moj život. Prvo me je zaskočila u gradu, dok sam pila kafu! A onda me je jedno jutro sačekala da ustanem iz kreveta da me baci na kolena i sačeka moj vrisak. Dva trenutka koje ne deli ni tri povečerja, širom su joj otvorila vrata. I ja nisam imala kud, mogla je s mirom da me obgrli, da se zalepi za mene… Tuga je izuzetno neprijatno osećanje. Ona mili niz ruke i noge. Hoće da legne. Ona je glavobolja ako nismo dovoljno plakali, ona je glavobolja ako smo mnogo plakali… Teška je, čini noge slabim…Magli misao, čini nas trapavima…Ona je knedla u grlu, bol u stomaku…Povija nas ka zemlji…Guši nas… Tuga je kao grip, traži da se odleži…Kao virus – za nju nema leka, ali, kažu, kad završi svoje mi ostanemo svesniji života nego što smo pre nje bili…Ako odtugujemo… Tuga traži da se rodi novi čovek. Novi čovek za novi svet jer tamo gde ima tuge desilo se nešto posle čega svet nije ono što je bio! Posle tuge mi nismo isti… Bolna je! Iako spolja izgledamo celi, rane našeg duhovnog bića su otvorene i krvare. I dok ne zacele, traže negu, redovno previjanje i posvećenost. I traje. I izgleda kao da nikada neće prestati. I zove nas u dubine koje nas plaše, od kojih bismo pobegli. U tim dubinama su strah, i užas, i ljutnja, i bes, i očaj, i krivica…I misli od kojih nam se čini da ćemo poludeti…Te zastrašujuće dubine su kao bunilo kroz koje se mora proći, ako hoćemo zdravi da izađemo na površinu. Kažu da ako ove dubine niste spoznali, niste tugovali, a kada ove dubine spoznate, više je se ne bojite jer poznajete njenu lekovitost. Od tuge ozdravi, a od samosažaljenja oboli. Ne zamerajte sebi ako niste u kontaktu sa sopstvenom tugom, možda niste imali uslove potrebne da naučite da je prepoznate i upravljate njome. Nikada nije kasno da ovo naučite. Pomozite sebi tako što ćete naći sigurno okruženje. Pratite svoj osećaj i šta vam on govori o tome gde je za vas bezbedno. Jer da bi se neko oslobodio i dozvolio sebi da tuguje potrebno je prisustvo drugog, osobe od poverenja, nekoga za koga znamo da neće zloupotrebiti našu ranjivost, nekoga ko će napraviti sigurno gnezdo za naš oporavak, nekoga ko razume. Potrebna je ljubav! Za početak može i ljubav prema sebi koja kaže da je u redu i kada ste tužni…Boli, da! To samo znači da tvoja duša uči da živi sa svešću da je nešto izgubila, učiš da ljubav može da postoji i kada neke važne osobe ili odnosa više nema.
Autor: Svetlana Majkić TA savetnik pod supervizijom i nastavnik srpskog jezika i književnosti
Izborite se sa svojom tugom PsihoLogika Majkić Užice 066 579 06 79 
