U stanju velike neizvesnosti kakva je i ova koju sada svi na celoj planeti proživljavamo u toku pandemije Covid-19, strah i anksioznost su sasvim očekivana i normalna osećanja.
Ako još dodamo psihološka proživljavanja u toku izolacije ili ograničenja izlaska koja je nametnuta vanrednim stanjem i merama za suzbijanje epidemije, anksioznost i strah su normalna doživljavanja u nenormalnioj situaciji, izjavila je za Radio Lunu Ana Ristović, dipl.psiholog master, ECP psihoterapeut, praktičar saradnik na fakultetu Lazar Vrkatić u Novom Sadu.
„Ukoliko je stepen izraženosti anksioznosti parališuće visok,ukoliko nas potpuno ophrvava, postajemo preplavljeni strahom, otežanom funkcionisanju u svakodnevnom životu.
Situacija izolacije je takodje svojevrsni izazov za mentalno zdravlje. Ostati sam u odredjenom ograničenom prostoru i vremenu psihološki je izazov koji opet može biti okidač za anksioznost.
Nije anksioznost jedina emocija koju traumatsko stanje egzistencijalne ugroženosti radja, ističe Ana Ristović.
„Postoji i bes, bes na sebe, na druge, na državu, na svet, na Boga, na Univerzum… Neko opet oseća potištenost, nemanje energije,deprimiranost. Nekom se urušava funkcija sna. Neko doživljava pad ostalih voljno-nagonskih dinamizama-apetit slabi, neko se opet prejeda u smislu“pojedem svoj
strah“ ili neku drugu emociju. Neko „trči pet koraka unapred“i ima samo negativne anticipacije budućnosti i brine i strahuje da li će imati novac za zimu i šta ako ne uspe da vrati ratu kredita u decembru jer će svet posle pandemije sačekati velika ekonomska kriza…Naravno to može biti jedna od mogućnosti i realno je sa budemo zabrinuti za svoj ekonomski status kad protutnji epidemija.
Neki ljudi imaju samo takve uznemirujuće misli i anticipacije. Neko je preplavljen telesnim korelatima anksioznosti, ima doživljaj trnjenja, strujanja u nekim delovima tela, doživljaj pritiska, hladnoće, jeze, vrućine …“-rekla je za Radio Lunu Ana Ristović.
Ristovićeva u cilju prevencije takvog stanja doživljavanja predlaže „prvu pomoć“.
1.Struktura
Napravite novu strukturu svojih dnevnih aktivnosti. Posebno je važno ukoliko ste u samoizolaciji ili kućnoj izolaciji ili jednostavno upućeni na rad od kuće. Do juče, do početka epidemije i vanrednog stanja vaš radni dan je bio potpuno predvidljiv. Ustajanje u odredjeno vreme, spremanje za posao, odlazak na posao, vreme provedeno na poslu, povratak sa posla….i još par uradjenih poslića u kući… i eto noći i opet sutradan opet isti raspored dnevnih aktivnosti i tako svih 5 dana u nedelji.
A onda vikend koji opet provodimo u nekim ustaljenim samostalnim ili porodičnim aktivnostima. Početkom marta sve se promenilo i još uvek iz dana u dan sve se iz korena menja. Celi dan smo u kući, svaki dan. Upravo prekid rutine je okidač za rast strepnje i straha.
I sve izgleda nekako beskrajno, kao da smo na pustom ostrvu i svuda oko nas je okean, nema ništa dokle god pogled dopire. Zato je važno limitirati, ograničiti taj beskraj, dati sebi vremensku granicu i odredjenje. Napraviti novi raspored dnevnih aktivnosti u skladu sa realnošću u kojoj jesmo. Kad pravimo strukturu sada možemo u našoj izolaciji ili dok traje policijski čas raditi ono što smo želeli a nikako nismo mogli da realizujemo. Npr.sad konačno možemo početi učiti španski ili možemo raditi jogu (imate bogat izbor online besplatnih kurseva joge). Možda volite da kuvate a nikad niste imali dovoljno vremena da se realizujete u toj oblasti onoliko koliko ste želeli? Možete pomoći nekom starom, možda možete utešiti nekog ko je uznemiren. Nadjite način za provodjenje tog, samo vašeg vremena. Može vam pomoći ako zapitate sebe “Šta me je radovalo kada sam bio/bila dete“? Možda bi baš to mogao/mogla raditi, makar jednom sedmično.
2.Stabilizacija-ukorenjavanje,uzemljenje,(Grounding),usidravanje,izvori snage
Ono što je važno u svakoj krizi jeste stabilizacija, potreba da opet budemo sa obe noge na zemlji jer nam se, metaforično, tlo pod nogama ljulja, kao da nam je izmaknut tepih ispod nogu.
Naša je potreba da budemo stabilni, da se usidrimo. I kao što spuštanjem sidra u luci brod dobija sigurnost da će ostati bezbezbedan iako sidro ne može promeniti tok oluje, tako i mi možemo sebe usidriti dok oluje u nama, bolna osećanja, misli i telesne senzacije i oluje oko nas ,teške, tužne i uznemirujuće informacije u vezi epidemije ne prodju.
Mi ne možemo kontrolisati ni svoje oluje, svoje misli, osećanja i osećanja u telu, niti spoljašnje oluje-tokove epidemije.
Možemo kontrolisati samo svoje postupke sada i ovde.
Vežbe pune svesnosti koje uključuju dualni fokus nam mogu pomoći. Jedna vrlo ilustrativna vežba jeste da kad osetite unutrašnje prelavljivanje olujama misli, osećanja i telesnih senzacija akcentujete angažovanje i uključivanje jednog po jednog čula, spoljašnje svesnosti. Možete opisati detaljno pet stvari koje vidite, četiri stvari koje dodirujete, tri stvari koje čujete, dve koje možete pomirisati i jednu koju možete čulom ukusa istražiti.
U stabilizaciji pomaže i disanje. Lagan krug disanja koji počinje udahom na nos i izdahom na usta do dna male karlice dišete udahom na nos i izdahom na usta. Sa udahom kao da duvate zamišljeni balon u dnu stomaka, sa izdahom taj balon se izduvava sav kroz opuštenu vilicu. Naglasak je na promeni načina disanja,a ne i intenzitet disanja.
Za osećaj da ste čvrsto na zemlji, možete stati sa nogama raširenim u širini ramena, zamisliti da ste stablo jako i moćno i da u zemlji imate korenje duboko i jako i da sa svakim udahom zamišljate da unosite sigurnost, stabilnost, snagu i smirenost kroz to korenje a sa izdahom izbacujete svoj nemir, nesigurnost, nestabilnost.
Unosite metaforično sve ono što vam sada treba, mir i spokoj, izbacujete sve što je višak u vama i što vam smeta, sav nemir i nespokoj.
Otkrivanje svojih unutrašnjih snaga može pomoći. Možemo zapitati sebe šta mi je pomoglo da preživim teške situacije do sada, bombardovanje, smrti u porodici, nemaštinu…
Može pomoći i maštanje na lep način o budućnosti kad ova globalna kriza prodje. U našem narodu ima izreka“Sve će to jednom biti juče“.
Vinston Čerčil je rekao“Kad prolaziš kroz pakao, nastavi da ideš“.
Važno je ostati otvorenog uma, život nije stao, ima još prostora za radost u životu.
Ana Ristović,
dipl.psiholog master,
ECP psihoterapeut,
Praktičar saradnik na fakultetu Lazar Vrkatić u Novom Sadu
