Piše prof. dr Bilja Grujičić
Unapred se izvinjavam, dragi moji, ako sam nekog uvredila ovim smeštanjem budućih akademskih građana u istu ravan tj. u naslov sa ovim kant-autorom narodne muzike. Nije mi to bila namera, ali avaj živimo u 21. veku gde se ljudi bore i odobravaju svaku vrstu sloboda i kritičkog mišljenja. I na kraju ko peva zlo ne misli, pa makar to bili i studenti, iako pevanje u doba korone nije preporučljivo.
Ja sam pripadnik rok-generacije, živela sam u Studenjaku i pamtim to kao najlepši deo svog studentskog života. Zbog prirode posla, a valjda i afiniteta, nisam nikada recitovala Dzejeve stihove, nisam padala u nesvest zbog Šabana, nije me u srce dirao Dzenan, jer sam za to imala nekog Dučića, Miljkovića i Nerudu. Nemam ništa protiv, što bi klinci rekli, onih koji na sve ove likove seku vene, sve dok oni ove svoje folkere ne nameću meni kao neprolazne vrednosti. Kako da želimo da naši studenti budu bolji od nas, ako ne vaspitavamo njihov ukus i što je još važnije, hoće li biti? A prirodno je da to želimo, a i prirodna konkurencija izvlači najbolje iz nas.
Kako je do toga došlo? Oni u kuhinji, mi u virtuelnoj kancelariji, oni u dnevnoj sobi, mi na Skajpu, oni na telefonu, mi na telefonu i tu je priči kraj. Epilog živimo.
Ko to tamo igra u Studenjaku? Mlad čovek, željan osamostaljenja i bega, željan ukidanja stega i sloboda svake vrste, suočen sa korona krizom koja predugo traje, otpušta svoje ventile. I ja ne mogu da kažem da je on neodgovoran, ne mogu da kažem ništa loše, ali ne mogu da kažem i da je meni dobro.
Studenti jesu i uvek su bili buduća akademska sila ovog društva.Među njima su naši budući lekari, profesori, inženjeri, političari. Naravno, da godine donose odgovornost i zrelost, ali nisam uvek najsigurnija da volim sve što su mi u nasleđe ostavili odgovorniji i zreliji od mene. Svaka generacija ima svoj put. Istraživanje koje je sprovedeno među ovom studentskom populacijom, popularno nazvanom “JA- generacija“ kaže da ih odlikuje narcizam, sebičnost i nedostatak empatije.Nasuprot njima, mi nismo rasli u svetu u kome smo učeni da samo meni bude dobro, naprotiv dobro meni nije isključivalo da bude dobro i tebi. Nismo se međusobno isključivali, već dopunjavali. Tako su nastajali obasci prijateljstva, ljubavi i udruživanja u sve vrste zajednica. Kako to da tome nismo naučili našu omladinu? Kako su se naučili da misle samo na sebe?
Izmenjeni uslovi života, gde mladi već godinama žive u virtuelnoj realnosti podignutih jagodica, napumpanih usana i korona apstinenciji dovela je do razaranja porodice i stvorila pogodno tlo za delovanje svih mogućih sila mračnih manje ili više.
Ipak, možda će ovo kolo u Studenjaku, podsetiti na dugogodišnji studentski politički aktivizam koji se nikada nije ugasio.Studenti su uvek bili ona društvena grupa koja se zalaže za rešavanje važnih društvenih pitanja, tako da se mora voditi računa o njihovom mišljenju.
Završila bih jednim aforizmom: “Deco, ugledajte se na nas starije. Ne, baš u svemu.”
