“Dok XXI vek teče i civilizovani svet nastavlja pravolinijski napredak, utemeljen na realnom vremenu i prostoru, Užice se polako vraća, u siguran zagrljaj XVII veka, s teznjom da se tu ne zaustavi, jer smo u slobodnom padu”, napisali su u saopštenju Inicijativnog odbora SSP Užice koji je potpisala Katarina Mićunović.
SSP navodi da u gradu u kom je, kako kažu, potpuno zamro kulturni život, koji je poznat po aerozagađenju, plaži na kojoj građani ne mogu da se kupaju, da najveće gradsko naselje Bela Zemlja, nema izgrađenju kanalizaciju a ovog leta nisu imali ni vode, lokalna samouprava povlači sve blistavije poteze.
“Prvo su nam oduševljeno najavili reizgradnju Kasapčićevog mosta, koji je 1628. godine podigao Mehmed-beg Kasapčić i koji je spajao obale reke Đetinje u današnjem centru grada. Te ”najčekanije” vesti, preneo nam je Salih Akgul Hadžifejzović, počasni konzul Srbije u turskom gradu Jedrene i najavio da su turski, neimenovani investirori, zaintersovani i za otvaranje proizvodnih pogona iz oblasti tekstilstva, tim rečima, jer odrednica tekstilna industirja, više ne pije vodu u ovim krajevima. U celoj ovoj „šeherezadi“ samo par sitnih detalja je izostavljeno, stari turski most ne postoji od II svetskog rata, srušio ga je Wehrmacht, Užice odavno nije orijentalna kasaba i sadašnjoj modernoj ambijentalnoj zoni centra grada, poslednja stvar koja treba, je most koji se arhitektonski ne uklapa. Ne postoji ni ulica koja je vodila do njega, tu je sada magistralni put, s jedne strane reke, je poslovno stambeni kvart Megdan, a sa druge strane, moderno profilisane železnička i autobuska stanica. Da je pešački most, na ovom delu potreban jeste, ali kao moderno i inovativno rešenje, po ugledu na razvijene centre, za koji grad npr. može da raspiše konkurs i motiviše mlade arhitekte i dizajnere, da naprave jedan novi simbol grada”, navodi se u saopštenju SSP Užice.
Inicijativni odbor ove stranke imaju komentar I na najavu izgradjnje spomenika milovanu Petroviću:
“Druga vest iz rubrike “ šta nam je najpotrebnije, a da se ne uklapa” je takođe najava, postavljana spomenika, trubaču Milovanu Mići Petroviću, ali ne u njegovom selu Dubokom, nadomak Užica, već na Rakijskoj pijaci, takođe posebnoj ambijentalnoj i urbanistički zaokruženoj celini. Ovu incijativu su pokrenula udruženja Užičana u Beogradu, Društva srpskih domaćina i Etno udruženja “Zavičaj”, a gradski odbornici podržali jer i oni su ljudi i vole da se vesele pod šatrom. Za to vreme u gradu nema mesta za spomenik Risti Tešiću, ekološkom prosvetitelju, koji je po ugledu na Nemačku i Švajcarsku, gradio parkove u Užicu i edukovao omladinu, ili jednom drugom Tešiću, našem Oskarovcu Stivu ili Kralju Aleksandru Obrenoviću, čijim su ličnim zalaganjem izgrađene užička kasarna, gimnazija, hidrocentrala i postavljeni evropski temelji grada, na ostacima orijentalne kasabe, znači jasno zacrtan prozapadni kurs. Ako smo baš ljubitelji prošlosti nema ni Nikole Altomanovića, velikaša, vojskovođe i ratnika, iz XIV veka, kome je i Dubrovnik plaćao danak. Ali to su neki drugi, naši sugrađani, za koje novopridošli, užički odbornici nisu čuli, pa tako neće dobiti spomenik na Rakijskoj pijaci. I tako dok “fekalna Đetinja tiho šumi” Užice polako ali sigurno ulazi u neku drugu vremensku zonu od ostatka sveta, Navodi se u saopštenju SSP Užice.
