Ovaj podkast donosi ispovest žene koja je preživela godine porodičnog nasilja. Njena priča nije samo svedočanstvo o patnji, već i o snazi, istrajnosti i hrabrosti da se izađe iz začaranog kruga nasilja. Udala se iz ljubavi, želeći srećan i stabilan porodični život. Međutim, njen brak se vremenom pretvorio u izvor bola, nesigurnosti i straha.
Početak priče – ljubav koja je postala tamnica
“Bila sam mlada, imala sam 18 godina kada sam ga upoznala. Radila sam u butiku, viđali smo se nekoliko puta, počeli da se zabavljamo, kao i svi mladi ljudi. Posle dve-tri godine ostala sam trudna, uzeli smo se i započeli zajednički život. U početku je sve izgledalo lepo i spontano, bez pritisaka”.
Međutim, situacija se promenila nakon rođenja njihove ćerke. “Kada su došle ozbiljnije obaveze, on se promenio. Postao je agresivan. Prvi put sam to primetila kada smo bili kod njegove rodbine – ćerka je plakala, a on je besno rekao: ‘Šta to dete vrišti?’ Uneo mi se u lice, počeo da viče. To su bili prvi znaci da nešto nije u redu. Prešla sam preko toga, bila sam mlada i zaljubljena, verovala da je on centar mog sveta, muškarac u koga gledam kao u Boga.”
Postepeno urušavanje odnosa
Taj prvi incident nije bio usamljen slučaj. Kako su godine prolazile, agresivno ponašanje se pojačavalo. “Imala sam dva spontana pobačaja, što me je psihički jako iscrpelo. On me je optužio da sam ih namerno izazvala. A istina je bila drugačija – lekari su mi rekli da trudnoću ne smem nastaviti zbog zdravstvenih komplikacija. Nasilje je postalo fizičko kada su boravili u inostranstvu. “Dobila sam prvi šamar jer nisam želela da izađem te večeri s našim društvom. Po povratku u Srbiju, činilo se da se situacija smirila, ali ubrzo je sve eskaliralo.
“Bili smo na letovanju, popio je, nije tip koji često pije, ali mu je fitilj kratak. Vikao je na mene jer nisam htela da idemo na večeru s prijateljima – ćerka je bila umorna, želela sam da ostanemo. Zaleteo se na mene, a ona je stala između nas. Da ćerka nije bila tu, sigurna sam da bih dobila batine.”
Strah i ćutanje – unutrašnja borba
Dugo je ćutala, skrivajući istinu i verujući da će se stvari promeniti. “Bilo me je sramota da pričam o tome. Držala sam sve u sebi, nadala se da će proći. Sto puta sam sedela s njim, pričala, molila ga da se promeni, da budemo prava porodica”.
Drugo dete je donelo nove izazove. “Sin nam je bio bolešljiv, dve godine smo proveli po bolnicama a ja sam shvatila sam potpuno sama jer mi nikakvu pomoć nije davao, niti je pomagao oko dece”.
Kada je ćerka krenula u školu, još više se povukao. Bilo je jasno da me ne podržava ni kao majku, ni kao suprugu. Tokom pandemije sam shvatila da je agresivan i njegovo pravo lice, da nema živaca za decu”.
Jedan od trenutaka kada je shvatila da je vreme za promenu bio je kada je ćerka imala ozbiljne zdravstvene probleme. “Pozvala sam ga da dođe po nju iz bolnice, a on mi je odgovorio da je seo s drugovima na ručak. Tada sam znala da je kraj. Ali nisam imala vremena da se bavim time – morala sam da brinem o deci.”
Odluka o odlasku i novi početak
Nakon godina emotivnog zlostavljanja, nepoštovanja i zanemarivanja, odlučila je da ode. “Na svadbi bliskog rođaka, u maju, rekla sam mu da ga ostavljam. Nije mi verovao, smejao se. Ali ja sam znala da nema nazad”.
“Finansijski me je kontrolisao – određivao koliko mogu da potrošim, a ako bih prekoračila tu sumu, urlao bi na mene, čak i na javnim mestima, pred našom ćerkom. Želela sam da verujem da će se promeniti, ali ništa se nije menjalo. Kada su emocije nestale, shvatila sam da više nema razloga da ostajem. Rekla sam mu da želim razvod.”
Njegova reakcija je bila očekivana – nije shvatao ozbiljno. “Kasnije mu se otac razboleo, borio se s teškom bolešću, ali decu je potpuno zapostavio. Dolazio bi vikendom na sat vremena da ih vidi.”
Poruka svim ženama koje preživljavaju nasilje
Danas, ova hrabra žena deli svoju priču kako bi pomogla drugima da prepoznaju znakove nasilja i da ne ostanu zarobljene u začaranom krugu. Njena najvažnija poruka je:
- Ne verujte da će se nasilje zaustaviti samo od sebe. Ako ste doživele prvi šamar, vikanje u lice, pretnje – to su znakovi da će situacija postajati sve gora.
- Ne ćutite. Prijavite nasilje. Postoje institucije koje pružaju zaštitu i podršku.
- Potražite pomoć i podršku. Niko ne zaslužuje da živi u strahu.
- Razgovarajte sa drugim ženama. Deljenje iskustava može spasiti nečiji život.
“Nasilje može da uništi ne samo ženu, već i njenu decu, porodicu, prijateljstva. Bila sam nervozna, loša majka, loš prijatelj, ali prema njemu sam bila ‘dobra’, što je bila potpuna glupost. Danas znam da sam donela pravu odluku i želim da pomognem svakoj ženi koja misli da nema izlaza – izlaz postoji. Samo treba napraviti prvi korak.”
U narednoj epizodi, ova hrabra žena otvoreno će govoriti o svojim iskustvima sa fizičkim nasiljem.
