Rodno nasilje postaje sve izraženiji globalni društveni problem, koji se ne može ignorisati. Svaka zabrana, opomena, kritika kretanja, oblik kontrole ili fizičko nasilje, poput udarca ili šamara, predstavljaju prve znake nasilja u partnerskim odnosima. Važno je prepoznati ciklus nasilja i razumeti njegovu dinamiku kako bi se pravovremeno reagovalo, rekla je u podkastu Glas za promenu Nevena Ostojić, psihološkinja i konsultantkinja Ženskog centra Užice.
Mnogi oblici nasilja održavaju se pod maskom brige i pažnje. Osoba koja vrši nasilje može delovati kao neko ko se brine za partnerku, ko je posesivan jer “nikada nije voleo nikog tako”, pa se prve faze kontrole tumače kao ljubav. Međutim, prepoznavanje obrazaca nasilnog ponašanja može otvoriti oči žrtvama i pomoći im da shvate da to nije samo njihov lični problem, već univerzalni fenomen.
Ciklus nasilja u partnerskim odnosima
Ostojić je istakla da je ciklus nasilja veoma važno razumeti i da se na osnovu iskustava žrtava prepoznaje njihova svest da se nasilje samo njima dešava. Kada im ukažete kako krug nasilja funkcioniše žrtve shvataju da se radi o nečemu što je univerzalno, što žrtvama veoma znači jer nasilnici za nasilje optužuju žrtvu, naglašava konsultantkinja Ženskog centra Užice.
Ciklus nasilja obično se sastoji iz tri faze:
- Faza podizanja tenzija – U ovoj fazi zrtva oseća napetost u vazduhu. Može trajati nekoliko minuta ili čitav dan. Žrtva pokušava da izbegne eskalaciju prilagođavajući svoje ponašanje, ali nasilnik uvek pronađe razlog za agresiju.
- Faza nasilnog čina – Ova faza podrazumeva verbalno ili fizičko nasilje, kao što su vikanje, vređanje, bacanje stvari, lupanje vratima ili fizično zlostavljanje. Ovaj trenutak je jasan i ne može proći neprimećeno. Nakon ove faze žrtve prijavljuju nasilje policiji, SOS telefonu ili drugoj instituciji, ali to ne mora biti slučaj.
- Faza “medenog meseca” – Nakon nasilja, nasilnik pokušava da pridobije žrtvu obećanjima da se takvo ponašanje više neće ponoviti. Poziva se na porodicu, decu i zajedničke vrednosti kako bi omekšao žrtvu. Mnoge žrtve upravo tada odustaju od prijavljivanja nasilja, verujući da se više neće ponoviti. Međutim, bez prekida ciklusa, nasilje se uvek vraća. Nekada se dešava da čak institucije pokrenu određene vrste postupaka ali žrtva odustaje od njih jer veruje da se nasilje više neće ponoviti.
Ostojić ukazuje da kada jednom objasnite žrtvi ciklus rodnog nasilja, ona to shvata i odlučuje da iz nasilja izađe.
Zašto žrtve ne prijavljuju nasilje odmah?
Prvi fizički napadi u vezi retko se dešavaju u ranoj fazi odnosa. Mnogi iskazi žena pokazuju čak da se nasilje prvi put događa tokom trudnoće ili u prvim mesecima nakon rođenja deteta, kada je žrtva najslabija i emocionalno najranjivija. Nasilnik tada zna da ona nema dovoljno podrške i da joj je teško da napusti odnos što je veoma surovo, ističe Ostojić u podkastu Glas za promenu.
Jednom kada žrtva pređe preko prvog udarca, svaki sledeći postaje “lakši”. Nasilnik nikada ne preuzima odgovornost, već nalazi opravdanja, a žrtva, usled stalnog psihološkog pritiska, počinje da veruje u sopstvenu krivicu.
Ko su najčešći nasilnici?
Jedan od ključnih pokazatelja potencijalnog nasilnog ponašanja je uverenje da je žena “biće niže vrste”. Ako osoba govori loše o drugim ženama, smatra da je dobijanje ženskog deteta “kazna”, ili umanjuje vrednost žna u društvu, to mogu biti prvi znakovi nasilnog ponašanja, upozorava Ostojić.
Statistike pokazuju da više od 80% nasilnika ponavlja obrasce ponašanja iz primarne porodice. Ako dete odrasta u porodici gde majka nije imala pravo glasa, velika je verovatnoća da će i ono kasnije reprodukovati takav model ponašanja u sopstvenim partnerskim odnosima.
Da li alkohol uzrokuje nasilje?
Postoji uvrežena predrasuda da alkohol izaziva nasilje. Međutim, alkohol može pojačati surovost nasilnog ponašanja, ali nije njegov uzrok. Nasilnici su agresivni i bez alkohola, a kada su pod dejstvom, granice surovosti se samo dodatno pomeraju, ističe Ostojić.
Manipulacija i dvostruki život nasilnika
Mnogi nasilnici su dobri manipulatori, posebno oni sa visokim intelektualnim sposobnostima. Oni grade sliku o sebi kao uzornim supruzima, dobrim komšijama i odgovornim članovima društva. Zato se često dešava da okolina ne poveruje žrtvi kada progovori o nasilju, što dodatno otežava njen izlazak iz toksičnog odnosa, ukazuje Ostojić.
Gde su u svemu tome deca?
Deca su često instrument za dodatno kažnjavanje majke. Istraživanja pokazuju da nasilje u porodici ostavlja duboke posledice na decu, čak i ako nisu direktne žrtve. U porodicama gde vlada strah i nesigurnost, deca od najranijeg uzrasta osećaju tenziju i nesigurnost, što kasnije može uticati na njihov razvoj i sposobnost ostvarivanja zdravih odnosa.
Kako žrtve reaguju kada osvesti da su u nasilnom odnosu?
Reakcije žena koje shvate da su žrtve rodnog nasilja su različite. Mnoge dobijaju deklarativnu podršku porodice, ali se ne osećaju istinski sigurno kada napuste nasilnika. Kada žena napusti toksičnu vezu, neophodno joj je bezbedno okruženje, razumevanje i podrška, kako bi mogla da započne novi život bez nasilja.
Najveći problem u društvu je to što ljudi nesvesno traže uzroke nasilja u žrtvi, misleći da se to njima nikada ne može desiti. Međutim, nasilje može pogoditi bilo koga. Upravo zbog toga je važno edukovati širu javnost, raditi sa decom u školama i graditi sistem podrške koji će omogućiti žrtvama da se osećaju sigurno prilikom izlaska iz nasilne veze.
Odluka da se prijavi nasilje treba da bude autentična odluka žrtve. Iako institucije igraju važnu ulogu, neophodna je nezavisna podrška, poput SOS telefona i nevladinih organizacija, koje mogu biti prvi korak ka izlasku iz nasilnog odnosa. Društvo mora aktivno raditi na prevenciji i edukaciji, kako bi se osnažile žrtve i kako bismo svi zajedno doprineli smanjenju rodnog nasilja.
