Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju Svetog Savu koji se smatra jednom od najznačajnijih ličnosti srpske istorije. Savindan se obeležava u čast prvog srpskog arhiepiskopa, prosvetitelja i tvorca zakonodavstva. Sveti Sava se smatra začetnikom srpske srednjovekovne književnosti i zaštitnikom prosvetnih ustanova.
Rođen je 1169. godine kao najmlađi sin srpskog župana Stefana Nemanje. Svetovno ime bilo mu je Rastko. Odrekao se svetovnog života i zamonašio veoma mlad, oko 1192. godine, na Svetoj Gori, u ruskom manastiru Sveti Pantelejmon.
Savin kult je u narodu bio jak zbog čega je u vreme Banatskog ustanka, 1594. godine, veliki vezir Sinan paša naredio je da se mošti Svetog Save odnesu iz manastira Mileševe i spale u Beogradu, na Vračaru.
Praznik Sveti Sava je ustanovljen za školsku slavu 1840. godine, na predlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja iz Kragujevca. Posle poluvekovne zabrane, 1990. godine ponovo se obeležava kao školska slava.
Naročito revnosno Svetog Savu praznuju stočari iz raznih krajeva. Mnogi srpski narodni običaji oko Svetog Save vezani su za stoku i za strah od vukova. Pred Savindan se nije smela stoka terati u šumu. U mnogim krajevima se ovaj praznik proslavlja vrlo svečano i pre njega se postilo sedam dana.
Postoji mnogo narodnih verovanja u vezi za Savindanom, među kojima i to da ako na Svetog Savu grmi, desiće se važni događaji.
