Predstavom grada domaćina Leto kada sam naučila da letim po romanu Jasminke Petrović u režiji Gorana Golovka, autora iz Splita, počeo je u Užicu 17. Mali Joakim. Tema je letovanje tinejdžerke, koja bi radije bila u kampu na Srebrnom jezeru sa vršnjacima nego na Hvaru kod babe, a koje se ipak pretvara u nezaboravan doživljaj. Iako nije
osnovna tema, u predstavi ima nostalgije za vremenom provedenim u dokolici, bez mobilnih telefona i društvenih mreža, uobičajenim za generacije odrastale u Jugoslaviji.
– Svi shvaćamo koliko smo nostalgični za vremenima kad smo bili mladi i imali velike nade od života. Kažemo da smo se nekad bolje i kvalitetnije družili, da je sve bilo nevinije, ali svako vreme nosi izazove i jednako je dobro, loše, teško, slatko, zaljubljeno. Iz svake stranice romana izv re ljubav. Na svakoj stranici sam osećao motiv koji me je ne samo nasmijao i zabavio, nego duboko potresao u svojoj iskrenosti i točnosti. Mislim da je roman briljantno napisan i da Jasminka Petrović ima sposobnost govorenja velikih stvari na krajnje jednostavan način. Tu ljubav i nostalgiju ja sam svaki dan upošljavao, trudio se da nam probe budu ugodne, da se međusobno poštujemo, uvažavamo, sve probleme rešimo dogovorno, bez povišenog tona i mislim da je to vidljivo iz predstave.
Film Leto kada sam naučila da letim dostigao je veliku popularnost u regionu par godina ranije. Predstava NP Užice, koja redovno puni veliku pozorišnu salu od septembra kada je premijerno izvedena, istakla je druge scene u odnosu na film.
– Zasluge idu dramatizatorici Branislavi Ilić, koja je uspela odmaknuti se od filma i filmskog scenarija. Stvorila je autohtono dramsko djelo za mlade koje akcentuira neke druge motive koji su u pozorištu vidljiviji nego na filmu i obratno.
Autorka Jasminka Petrović ocenila je komad kao priču o ljubavi i praštanju. Šta je Vama bilo važno da istaknete?
– Tu našu mediteransku sposobnost da se u 60 sekundi vrlo glasno posvađamo i nakon toga vrlo brzo volimo. Tu našu otvorenost u izražavanju stavova i ponekad malu grubost u komunikaciji, ali koju uvek zasenjuje ljubav, pogotovo kada su odnosi u familiji u pitanju. Najgore stvari kažemo najbližima, jer znamo da nas neće napustiti. Kada to znamo, onda
nema previše smisla održavati tenzije, već živeti u slozi i ljubavi. Dobra komunikacija je sve što nam ostaje. I kada je predstava u pitanju, a ima ih manje ili više uspješnih, na koncu je najvažnije kakvi smo ljudi bili jedni prema drugima.
Ovo je Vaša četvrta saradnja sa ansamblom NP Užice nakon režija Rumunija 21 (2010), Perpleks (2021) i predstave Svečana večera u pogrebnom poduzeću (2013),
na kojoj ste bili angažovani za dalmatinski dijalekt. Kako ste ovog puta zadovoljni ishodom?
– Ima velikih jezičkih dijalektalnih razlika i mislim da su se užički glumci veoma hrabro izborili i postigli visok stepen ovladavanja nekog srednje-dalmatinskog govora. Namjerno nisam htio smještati taj govor na Hvar, jer je on vrlo težak, a ovaj srednjedalmatinski je razumljiv šire u regiji i ima svoj šarm. Mislim da bi publika i u Dalmaciji to dobro primila i razumjela sitne nesavršenosti.
Verujete li da pozorište može da bude značajna karika u odrastanju mladih, da podstakne bar nekoga da piše dnevnik (što je preporuka psihologa), da im pruži odgovore na škakljiva pitanja, podstakne komunikaciju, nežnost, ljubav?
– Ako to postignemo kod deset odsto njih, mislim da smo napravili dobar posao. Ako počnu postavljati pitanja, to znači da je proces učenja počeo. Mislim da smo pitanja otvorili, da su jasno izražena, a da nismo bili napadni. To je zapravo i svrha umjetnosti, potaknuti ljude da postavljaju pitanja, da preispituju vjerovanja i da krenu kao snažnije osobe dalje u život.
Tekst: Slađana Vasiljević
Foto: Božidar Živanović
Bilten broj dva možete pogledati ovde
