Godinu dana Covid-a

„Psihološke posledice ove epidemije su sigurno brojne i svi se suočavamo sa njima, ne samo oni koji su preležali bolest već i zdravstveni radnici i porodice onih koji su izgubili bitku sa virusom. U prvoj fazi epidemije imali smo zabrinjavajući porast nivoa anksioznosti, depresivnog raspoloženja, poremećaj spavanja i uporni stres. Sada, posle godinu dana, situacija je još uvek tu i pretvorila se u traumatski događaj koji je postao hroničan.“-rekla je za Radio Lunu

Danas se takođe uočava bes i frustracija, jer ljudi ne mogu da zadovolje neke potrebe i želje zbog spoljnih faktora, istakla je Marijana Djenić Assi.

„Svako od nas zna šta mu je potrebno da bi se osećao dobro ali ako je ostvarenje nekih ciljeva blokirano spoljnim faktorima, stvara se osećanje besa i frustracije. Tome doprinose i nove mere koje su stupile na snagu, pa se mnogi osećaju sputano. Prevazilaženje frustracije povezano je opet sa otpornošću svakog pojedinca, sa njegovom sposobnošću da prihvati situaciju i reorganizuje svoje potrebe i želje.“

Situacija se ne smiruje iako je počeo proces imunizacije. Ljudi su i dalje jako uplašeni da se ne zaraze, da ne odu u bolnicu a mnogi su anksiozni povodom primanja vakcine. Aktuelan je i ekonomski momenat jer se boje da ostanu bez posla. Koji savet biste dali svima onima koji se suočavaju sa preteranom anksioznošću?

„Određena doza anksioznosti je dobra i poželjna jer ona čuva naš život. Zamislite da nemamo nikakvu dozu anksioznosti i da smo ravnodušni na opasnost? Ne bismo mogli ni ulicu da pređemo jer bi nas zgazio neki auto, niti bismo bili motivisani da postignemo neki cilj, a bilo bi nam i sve jedno da li ćemo se zaraziti. Određena doza anksioznosti treba da postoji jer nas ona motiviše da ostvarimo svoje želje i ciljeve, a na kraju da sačuvamo život. Ali ako anksioznost postane prevelika onda ona više nije korisna već postaje prepreka.

Način na koji razmišljamo i gledamo na stvari značajno utiče na to kako ćemo se osećati i kako ćemo reagovati. Jedan od načina razmišljanja koji dovodi do povećanja anksioznosti je preuveličavanje opasnosti u formi „Šta ako…?“ rečenica, koje predviđaju najgore moguće scenarije. Osoba koja je anksiozna plaši se svega što je „moguće“. A moguće je sve ono što ona može da zamisli. I da bude zemljotres, i da izbije rat, i da se razboli i da izgubi posao. Prvi korak je da napravi razliku između onoga što je „moguće“ i onoga što je „verovatno“ i da postavi sebi pitanje „Kolika je verovatnoća da se ostvari ono od čega strepim?“. Verovatnoća da se zarazimo je svakako manja ako se pridržavamo mera opreza. Tek kada sagledamo stvari na realističan način, bez preterivanja, možemo da razmatramo o onome šta bismo mogli da uradimo da izbegnemo problem ili da ga rešimo ako se javi.“-rekla je Marijana Đenić Assi, magistar kliničke psihologije i REBT psihoterapeut.

Činjenica je da je ovo period neizvesnosti jer ne možemo predvideti kako će se dalje razvijati situacija i koliko će trajati.

„Neizvesnost je sastavni deo našeg života jer većinu događaja ne možemo predvideti. I treba da se trudimo da to prihvatimo i da razvijamo toleranciju na neizvesnost. One osobe koje lošije tolerišu neizvesnost sklone su unapred da brinu oko svih stvari koje mogu da krenu po zlu. Uverene su da je briga korisna jer misle da na taj način mogu kontrolisati pa čak i predvideti negativne događaje. A kada vide da im sve te brige oduzimaju vreme i energiju onda se trude da ih zaustave, najčešće pogrešnim strategijama, govoreći sebi da treba da prestanu da brinu, da više ne smeju da brinu, što samo još više učvršćuje taj proces.

Preterana briga utiče na naše raspoloženje, čini nas još više anksioznim i udaljava od praktičnog rešavanja problema. Preporuka je da se ograniči vreme za brigu. Najbolje je da se odredi jedan period od 30 minuta u toku dana u kome će se brinuti. Svaki put kada se javi misao vezana za brigu jednostavno je odložiti za predviđeni period. Odlaganjem briga slabi.“

Socijalno distanciranje dovelo je do nedostatka fizičkog kontakta i zagrljaja koja predstavljaju naš prirodni antidepresiv, što su uostalom pokazala i brojna istraživanja. Pored fizičkog kontakta šta nam je korona virus još oduzeo?

„Sigurno nam je uzeo zadovoljstva. Aktivnosti u kojima uživamo poboljšavaju naše raspoloženje. Ako oduzmemo sebi zadovoljstva, ostaju samo dužnosti i obaveze, što za posledicu ima nezadovoljstvo, koje može da učvrsti depresivno raspoloženje, kod osoba koje su predisponirane. Pandemija nam je ograničila ona zadovoljstva koja su neophodna za naše mentalno zdravlje: druženje u većim grupama, kulturni i sportski događaji, putovanja. Kada uveče pođemo na spavanje i pomislimo kako je prošao naš dan, sećamo se samo obaveza koje su naporne i dosadne. Sve se svelo na posao, nekoliko ljudi sa kojima se viđamo i malo čega drugog. Svi smo umorni i pomalo depresivni jer obaveze i zadovoljstva nisu izbalansirani. Preporuka je da makar jednom dnevno radimo neke aktivnosti u kojima uživamo. Za neke je to slušanje muzike, za druge film ili hobi kojim se bave, a nekima i najobičnija stvar, poput mirišljave kupke ili čavrljanja sa prijateljicom, može stvoriti osećaj zadovoljstva. Te aktivnosti ne donose nikakvu korist ali miluju našu dušu.

Ona je za kraj razgovora poručila našim čitaocima.

„U ovoj situaciji, u kojoj se još uvek ne nazire kraj, potrebno je da posebnu pažnju posvetimo našem mentalnom zdravlju i da jedni druge podržavamo u tome. Ne moramo imati veliki problem da bismo zatražili profesionalni savet ili psihoterapiju. Psihoterapija nas uči da nisu sve negativne emocije štetne, postoje i one koje su korisne, iako su neprijatne i teške za tolerisanje. Uči nas kako da prihvatimo te emocije i kako da ih tolerišemo, zauzimanjem racionalnijeg stava u odnosu na situaciju sa kojom se suočavamo.“-istakla je naša sagovornica.