Secirano je celo naše društvo i hteli smo da ispričamo tu hrabru priču. Nešto hrabrije od
toga nisam čitao, jer se Mate Matišić ogolio i izložio sebe kritikama i pohvalama, a kada je čovek hrabar, ne možete mu ništa, kaže za Bilten Ivan Vanja Alač, reditelj koji potpisuje komad „Ljudi od voska”, NP Sombor.
Navodi da mu je ideja bila da pirandelovskim ključem, gde su likovi ljudi, a ljudi likovi, pokaže unutrašnji proces pisanja drame.
– „To pruža prostor za ironiju i autoironiju. Slova, koja su deo scengrafije, zloslutno vise sa plafona i uz muziku se polako spuštaju, padaju, pa se dižu, ali na kraju se sklope u priču koja se sleže”.
Iako je mlad, do sada je režirao „Otočku tercu” u Novom Vinodolskom, po tekstu mlade hrvatske književnice Beatrice Kurbel, „Bogojavljensku noć” u produkciji Šekspir festivala, kao i „Beogradsku trilogiju” u BDP-u.
Sa kojom istinom ste, ovim komadom, nameravali da suočite i sebe i publiku?
– „Sa onom koja je duboko u svima nama, a nekada se plašimo da je otključamo, baveći se drugima jer je to lakše. Tek kad ogolite sebe, imate priliku i opravdanje da ogolite i sve oko sebe i za to je potrebna hrabrost. Matišić se kroz ispovedni tekst ogoljuje i osvaja prostor apsolutne slobode. U jednom razgovoru mi je rekao: ’Ja sam vernik, poštujem sve i volim, ali ako na papiru ne mogu da budem slobodan, onda džaba sve’.”
Da li danas postoji dilema o čemu pričati, a o čemu ćutati?
– „To jeste dilema treće priče u komadu. Ona je napisana po istinitom događaju, jer su Matišić i njegova supruga usvojili kćerke svog kolege. Matišić je bio izložen kritikama što, prema nekim kritičarima, iznosi prljav veš u javnost. Roditelji tih ćerki su bili popularni u Hrvatskoj, a posledice koje su ostavili na njih su takve da komad ne može nadvisiti štetu koju su oni napravili. Mate i njegova žena su, usvajanjem i odgajanjem te dece, dokazali
da ljubav može spasiti čoveka. Upravo nas Mate Matišić uči tome da ni o čemu ne treba ćutati i dokazuje da je iskrenost najveća hrabrost.”
Je li postavljanje ovog teksta iskaz Vaše rediteljske hrabrosti i hrabrosti celog ansambla?
– „Matišić je u svom tekstu toliko hrabar da i mi imamo odgovornost da budemo hrabri. Da
nisam skupio hrabrosti i da nisam video pozorište u kome sam mogao da zamislim ovaj komad, ne bih se upustio u režiju predstave od skoro tri sata, sa gotovo celim ansamblom,
da ispričamo tako bitnu temu. Rekao sam direktorki somborskog pozorišta Bojani Kovačević da ću taj komad raditi u tom pozorištu i nigde drugde. To pozorište je pokazalo hrabrost i meni, kao mladom reditelju, poverilo tako ozbiljan zadatak, na čemu sam veoma zahvalan.”
Vaši roditelji Vesna Čipčić i Aleksandar Alač su glumci. I vaša sestra Aleksandra Alač je glumica. Da li Vam to olakšava ili otežava angažovanje u pozorišnim projektima?
– „Najmlađi sam u porodici i, u šali, često kažem da sam morao sve to da iznivelišem, pa sam postao reditelj. Zavisi šta želite od ovog posla. Ako želite da se probijete po svaku cenu, onda vi to koristite, što je olakšavajuća okolnost. Ali, ako želite da vas na osnovu rada procenjuju ljudi čiji rad poštujete, onda je to u početku prepreka, sa kojom sam se borio da bih sam sebi dokazao da vredim. S druge stane, užasava me to što je u ovoj
državi postalo bitnije ko su nečiji roditelji od toga ko smo i kako radimo.”
Jezik
-Nismo našli nijedan dobar razlog da prevedemo tekst na srpski jezik. Nama dijalekt nije cilj, već sredstvo za dodatnu kristalizaciju likova. Oni govore hrvatskim jezikom i njegovim narečjima, ima i bosanskog, beogradskog i pirotskog govora. To je bogatstvo koje stvara veće kontraste među likovima.”
Tekst i foto: N. K
Bilten broj pet možete pogledati ovde
