Sedme festivalske večeri izvedena je predstava „Kavez za ptice”, Nikole Stanišića, u režiji Slobodana Stankovića , a u izvođenju Beogradskog dramskog pozorišta.
Pravila su jasna – počiniš zločin, odlaziš na odsluženje kazne. Ali šta se desi ako na odsluženju kazne budeš žrtva zločina daleko većeg od svog? „Kavez za ptice” Nikole Stanišića, pobednički tekst Sterijinog pozorja 2023. godine, za svoju polaznu tačku uzima upravo ovo pitanje.
Životi trojice maloletnih delikvenata u kazneno-popravnom domu bivaju poremećeni dolaskom novog štićenika, koji baš na svojoj koži u najvećoj meri trpi zločine mesta na koje je dospeo. Sistem, u koji su svi verovali da će im pružiti zaštitu, ovde je još pogubniji nego za ljude na slobodi. U ovakvim okolnostima, jasno je da je vršnjačko nasilje glavna tema predstave „Kavez za ptice“.
Reditelj predstave Slobodan Stanković kaže da je dobio savet da ovaj tekst mora biti čitljiv gledaocima, a ne samo čitaocima. To je priča o surovom i teškom životu štićenika jednog kazneno – popravnog doma.
“Kada imate tekst kombinacija, dijaloga, monoloških formi, telefonskih razgovora, četovanja, prosto je nemoguće glumcima da tu bilo šta igraju. Ovo su mogle da budu i četiri lutke ili da glumci prosto pročitaju ovaj tekst i da to bude predstava. Tokom studija vukao sam ka realizmu, želeo sam da ovaj tekst bude jedna vrsta opomene, urlika, svih nas koji ne znamo gde žive gospođe istina i pravda.”
Ovaj tekst dobio je prošle godine nagradu Sterijnig pozorja za najbolji domaći dramski tekst.
“Mi smo dobili u ruke originlanu verziju teksta koja je jako specifična u svojoj dramatrurškoj formi. U pitanju je društvena mreža, koju štićenici koriste za dopisivanje, kako bi se tajno sportazumevali unutar samog doma. Na taj način je pisan tekst u kome postoji određena dramatruška sloboda, mni imamo četiri čina, unutar koga su određene scene, koje su proizvoljne po svom rasporedu. Autorski tim predstave ima za pravo da koriguje te scene”, kaže dramaturškinja Vanja Šević.
Upravnik i vaspitači u domu su ljudi koje srećemo svaki dan, to smo svi mi, kaže Mihajlo Laptošević, o ulozi upravnika.
“Čeka me večera kući, žena tako I tako, možda ljubavnica, kladionica, jel igra Zvezda ili Partizan večeras. To su stvari koje me mnogo više interesuju nego ovi predmeti, ovi mladi predmeti. Kakve oni veze sa mojim životom imaju? Nikakve. Oni su isto kao korpa jabuka na pijaci, koju ću da prodam. Mislim da je do toga došlo zato što nemamo nikakvog straha od moguće kazne, ne nekog sistema, jer on je raspadnut.”
Nikola Mijatović, koji tumači lik Milije, kaže da je kraj predstave i odlazak njegovog junaka od majke, za njega realan.
“Kada smo postavljali scenu u kojoj njih trojica mene ispituju, pripremaju me za dom, njih trojica su jako loše izgledali. Oni su izgledali kao da sam ja njih maltertirao. Ja mislim da je to suština ovog lika i ja sam ga iz toga tražio. Jer mislim da ta vera, taj optimizam, ono što sam ja video, utiče na svakog od njih i ostavlja mali trag barem i to je meni bilo realno, više nego optimistično.”
Publika je ovu predstavu ocenila sa 4,38.
Tekst i video: JPF/ Narodno pozorište Užice
