Generalni konzulat Republike Srbije u Trstu organizovao je konferenciju pod nazivom „Kosovo i Metohija danas – novo žarište“. Na konferenciji su govorili profesor istorije Stefano Piloto, rimska novinarka i književnica Marilina Veka i generalni konzul Republike Srbije u Trstu Ivana Stojiljković dok je predsednica Saveza Srba u Italiji Lidija Radovanović bila moderator.
Ivana Stojiljković je rekla na otvaranju konferencije da smo svedoci činjenice da od početka krize u Ukrajini predstavnici samoproglašenog Kosova pokušavaju da iskoriste kritičan trenutak za izazivanje prinudnog iseljavanja Srba koji su ostali na Kosovu i Metohiji.
„Do danas niko nije odgovarao za više od 300 sramnih napada na pripadnike našeg naroda. U poslednjem izveštaju EULEX-a ne pominje se ni jedan od napada na Srbe. Niko nije objavio vest da je kosovska policija pretukla brata i sestru, Daru (17) i Kristijana (15) koji su držani na zemlji sa puškama uperenim u njihove glave. Oni su na Badnje veče, 6. januara, pucali i ranili srpsku decu samo zato što su išli po Badnjak i nikada nisu izvedeni pred lice pravde, niti se čuje jasna osuda međunarodne zajednice. Čuju se samo pozivi da se obe strane uzdrže od nasilnih akata iako nijedan pripadnik albanskog naroda nije povređen od strane Srba. Ovde ne postoje dva ravnopravna borca u ringu već smo svedoci bezuslovne podrške kosovskoj nezavisnosti koja je od srpskog naroda napravila boksersku vreću za udaranje“, rekla je ona i dodala da veliki broj medija izveštava o ovim događajima na pristrasan i jednostran način dok se putem društvenih mreža šire neistine ili nejasne interpretacije. „Zbog svega toga Srbija i srpski narod trpe veliku nepravdu. I pored svih nastojanja našeg predsednika Aleksandra Vučića i Vlade da ozbiljno i racionalno odgovore na sve intenzivnije provokacije Prištine, kako bi se sačuvao mir u ovom teškom trenutku, tenzije ne jenjavaju”, rekla je Stojiljković.
Ona je naglasila da niko nema pravo da svojom voljom briše istoriju i teritoriju jednog naroda.
„U 14. veku cela Evropa je slavila malu i junačku Srbiju koja je zaustavila prodor Osmanskog carstva prema zapadu, upravo bitkom na Kosovu Polju 1389. godine. Pa kako su se ondašnji Srbi borili protiv osvajača na teritoriji koja im nije pripadala? I kako su onda Srbi mogli da sagrade oko 1.400 pravoslavnih crkava i manastira na teritoriji Kosova i Metohije od 13. veka do danas ako ta teritorija nije bila njihova? I kako je Srpska pravoslavna crkva 1346. godine mogla da uspostavi Patrijaršiju u centru Kosova i Metohije u gradu Peći? Zbog čega se pokušava eliminisati reč Metohija iz naziva naše pokrajine, reč koja na grčkom znači – zemlja pokrivena crkvenom upravom?, upitala je Stojiljković.
Ona je ukazala na dugo istoriju prijateljstva italijanskog i srpskog naroda i istakla da srpski narod zna da može da računa na italijanske prijatelje među kojima su mnogi stručnjaci i poznavaoci prilika na Kosovu i Metohiji.
Predsednica Saveza Srba u Italiji Lidija Radovanović napravila je poređenje Kosova i Metohije i Vatikana koji imaju duhovnu i istorijsku važnost za srpski i italijanski narod.
„Kosovo i Metohija nije bilo kakva teritorija, to je zemlja na kojoj postoji naša Pećka patrijaršija iz 13. veka i to možemo nazvati, čak iako nije pravilo, „srpskim Vatikanom“. Sedište Patrijaršije je na tom mestu već 700 godina. Jevrejski narod je svaki dan 2.000 godina ponavljao da će se vratiti sledeće godine u Jerusalim, tako se i mi nadamo da ćemo moći da se vratimo. Mi bismo voleli da vodimo našu decu da vide više od 1.000 manastira i crkava Kosova i Metohije, a to ne možemo da uradimo jer bezbednost nije zagarantovana. Zamislite da školske grupe u Trstu od sutra ne mogu da idu u posetu Vatikanu. Pokušavamo da shvatimo zašto ne dozvoljavaju opstanak ono malo preostalih Srba? Zašto je više od 300.000 proterano, zašto ih ne ostave da vode miran i normalan život? Nažalost, mediji ne prenose informacije o kojima je generalni konzul govorila“, rekla je ona.
Profesor istorije evropskih integracija i međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Udinama Stefano Piloto saglasio se da je veliki problem što se na Zapadu ne primećuje patnja i zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji.
„Nažalost, kao sto je pomenula generalni konzul Ivana Stojiljković, devedesetih godina u Corriere della Sera čitali smo samo o zločinima koje su Srbi počinili nad Albancima, ali sam morao da odem na sajt tadašnje jugoslovenske vlade da pročitam spisak svih srpskih žrtava od ruku albanskih ekstremista, koji se nije pojavio u zapadnim novinama. Činilo se da samo postoji jednostrano nasilje, a ne proces reakcije između dve strane, ali to je deo čuvenog pitanja „objektivnosti”, istakao je on.
On je naglasio da ne smeju da postoje dvostruki aršini u raspolaganju ljudskih prava.
„Prava moraju biti ista za sve. Albanci u Jugoslavili su bili zaštićeni, imali su svoje škole, koristili su svoj jezik. Kosovo je imalo svoje mesto čak i u Veću republika. Tada se pojavio ekstremizam koji zapadne sile nisu uspele da zaustave. Zbog čega i dalje vojska UČK nije razoružana? Mnogi od vojnika i dalje imaju mitraljeze ispod jastuka i nisu kažnjeni za zločine Srbina na Kosovu danas žive opkoljeni u getima i mi to znamo jer smo imali priliku da ih posetimo. Posetili smo Goraždevac i Veliku Hoču, videli oskrnavljene grobove i posledice agresije i napada. Bile su to dramatične scene koje pokazuju da se ljudska prava ne poštuju i to je nažalost realnost“, rekao je Piloto.
Profesor Piloto je istakao istorijsku važnost Kosova i Metohije za srpski narod.
„Od 11. i 12. veka u periodu vladavine dinastije Nemanjić, naročito tokom vladavine cara Dušana, Srbija dostiže najveći potencijal i postaje svesna realnosti i tada teritorija Kosova i Metohije predstavlja srce srpske civilizacije. Novak Đoković je nedavno u Parizu napisao rečenicu da je „Kosovo srce Srbije“. On je rekao istinu svetu jer su tamo istorijski koreni srpskog naroda. Na slavni Vidovdan 1389. godine Srbi su se suprotstavili Osmanskom carstvu u nastajanju odlučivši da se bore iako su znali da će velikom verovatnoćom biti poraženi. Svest o mučeništvu pokazatelj je važnosti te zemlje jer se Srbi ne bi žrtvovali za tu zemlju da je nisu smatrali osnovnim delom svoje civilizacije i identiteta. Na Kosovu i dalje postoje najznačajniji manastiri, od kojih su četiri deo Svetske kulturne baštine. Pod zaštitom Uneska je Pećka patrijaršija, Dečani, Gračanica kao i porušena prizrenska crkva. Zatim, tu su i mnogi drugi manastiri koji nisu klasifikovani kao svetska baština ali koji predstavljaju neprocenjivo nasleđe za srpsku civilizaciju jer čuvaju tekstove i rodoslove loze Nemanjića, čuvaju prve tekstove pisane na srpskom jeziku“, rekao je on.
Piloto je rekao da je 1999. godine NATO intervenisao bombardovanjem Jugoslavije više od tri meseca što nisu odobrile UN.
„Više od 3.000 ljudi je poginulo u ovoj „humanitarnoj akciji“ koja je služila za ponovno uspostavljanje mira tako što je u smrt odvela hiljade ljudi, uništila infrastrukturu, mostove na Dunavu, televizijske tornjeve a zatim bombama sa osiromašenim uranijumom koje su izazvale, i koje i danas ne prestaju da izazivaju, ogromne katastrofe u zdravstvenom smislu. To je očigledna istina koju ne možemo da izbrišemo, ali te činjenice nisu pisane u štampi na kraju NATO operacije. Pisalo se da je „na sreću, NATO bombardovao, čime je prekinut sukob između Srba i Albanaca”. NATO kao bezbednosna organizacija ima pravo da interveniše na teritoriji zemalja članica. S obzirom da Jugoslavija nije bila članica NATO, oni su mogli intervenisati samo pod pretpostavkom da su to UN naložile, što se nije desilo“, istakao je on i dodao da je Jugoslavija bombardovana nakon slučaja „Račak“ za koji nikada nije dokazano da su odgovorni Srbi.
„Naprotiv, postoje velike sumnje u to, i veruje se da je tih 43 ili 45 leševa skupljeno da bi se omogućilo zapadnim silama da reaguju neobičnom žestinom protiv Srbije, tako da je već u februaru mesecu održan sastanak u Rambujeu gde su se okupila čuvena kontakt grupa koju su činile zemlje zapada, i postavila ultimatum Miločevićevoj Jugoslaviji: “Morate se povući sa KiM-a ili ćemo u protivnom intervenisati!“, rekao je on.
Profesor je rekao da je nakon 1999. veliki broj Srba napustio Kosovo i Metohiju i da KFOR nije osigurao bezbednost za one koji su ostali.
„Sukob na Kosovu se završio Rezulucijom 1244 Saveta bezbednosti UN kojom je odlučeno da se prekinu sve borbe i da sa sačuva integritet Jugoslavije. Šta se htelo reći? „Kosovo i Metohija je autonomna pokrajina Srbije, ali u isto vreme treba favorizovati put ka samoupravi Kosova.“ Srpske snage bile su prinuđene da se povuku sa KiM i sa njima hiljade, stotine hiljada građana Srbije, koji su se plašili da tamo ostanu. Srpske vojne snage zamenjene su multinacionalnim mirovnim snagama KFOR-a. Sa administrativne tačke gledišta, postajalo je prisustvo Ujedinjenih nacija, ali sa vojne tačke gledišta, KFOR-a, srpsko stanovništvo se dramatično smanjilo na Kosovu u Metohiji. Mnogi manastiri i crkve su rušene nekoliko puta. Jedna od njih bila je strašna akcija 2004. godine, više od 150 crkava su napadnuti i uništeni od strane Albanaca pred očima KFOR-a, koji nije intervenisao dok su SAD na Kosovu izgradile najveću vojnu bazu u srcu Balkana“.
Piloto je rekao da se Kosovo ne može smatrati nezavisnim samo zato što je jednostrano proglasilo nezavisnost od Srbije, kao i zbog toga što ima podršku dela međunarodne zajednice.
„U ovom slučaju imamo međunarodnu zajednicu podeljenu na dva dela. Nešto manje od polovine zemalja u svetu priznalo je nezavisnost Kosova, nešto malo više od polovine zemalja u svetu nije priznalo nezavisnost Kosova. Kosovo nije primljeno u UN i moja lična procena je da se ova oblast ne može smatrati nezavisnom državom. Verujem da je jedan od suštinskih koraka za postizanje rešenja na Kosovu stvaranje objektivnog neutralnog međunarodnog prisustva s obzirom da ga NATO ne obezbeđuje. UN bi morale da vrate situaciju u svoje ruke prisustvom zemalja koje su priznale kao i onih koje nisu priznale nezavisnost Kosova u periodu čekanja definisanja statusa. Privremena situacija je određena rezolucijom 1244 kojom je KiM autonomna pokrajina Srbije pod starateljstvom UN. Prisustvo zapadnih zemalja u KFOR-u ne stabilizuje situaciju već je destabilizuje. Bilo bi lepo kada bi Italija imala više hrabrosti i predložila učešće misije plavih šlemova UN u kojoj bi učestvovali i Argentinci, Indijci, dakle i zemlje koje nisu priznale nezavisnost Kosova“, rekao je on.
Rimska novinarka i književnica Marilina Veka, koja je u prethodne 24 godine boravila na KiM i svedočila brojnim dešavanjima, o čemu je napisala veliki broj knjiga i održala konferencija, rekla je da je nakon svog boravka na Kosovu 1999. godine odmah shvatila da je istina suprotna i da Srbi nisu zločinci već žrtve.
„Što se tiče posebnog interesovanja za Kosovo i Metohiju, ono je počelo 1999. godine. Nisam imala predrasude jer sam Jugoslaviju dobro poznavala kao dete. Moj otac bio je ubeđeni Jugoslavista i terao me je da posećujem i putujem po svim zemljama Jugoslavije. I zato sam imala prirodnu, kulturološku ljubav prema Jugoslaviji. Kada je počela agresija na Jugoslaviju, slušala sam vesti i shvatila da nešto nije u redu sa onim što je rečeno i zato sam odlučila da odem i u decembru 1999. stigla sam u Peć, u sedište italijanske vojne komande u Peći gde sam se akreditovala. Na samom početku boravka shvatila sam da istina nije bila onakva kakva nam je predstavljena, već je bila je potpuno suprotna, da Srbi nisu zločinci već žrtve! To je bilo tako očigledno da mi pada na pamet jedna rečenica Ive Andrića koji je rekao: “Jako je tužno kada neko pati, ali je daleko tužnije kada nečiju patnju niko ne primećuje“. Izgledalo je kao da je ceo svet nem i slep pred celom ovom tragedijom“, rekla je ona.
„Jako je tužno kada neko pati, ali je daleko tužnije kada nečiju patnju niko ne primećuje“, ivo andrić
Veka se podsetila svog prvog iskustva u enklavama u kojim su Srbi živeli u teškim uslovima.
„Enklave su pravi koncentracioni logori u kojim preživljava malo naroda koji je oddlučio da ostane. Išli smo po svim enklavama koje su inače rasejane, gde ljudi žive u nemogućim uslovima, gde nema izlaska napolje, postoje surove i nezvaniče granice, gde izaći znači umreti i gde nema života i nade. Srbi su živeli u tim enklavama i iz njih nisu želeli da odu. Tada sam započela svoj novinarski i humanitarni rad, organizovala bratimljene jedne srpske škole u Bisernici sa italijanskom školom, to je jedna potpuno napuštena škola gde su deca učila u štali, dok su u one tzv. “multietničke škole”, osnovane novčanim sredstvima internacionalne zajednice, mogli da idu samo deca albanske nacionalnosti. U ovom malom mestu, sa nekoliko srpskih duša, koje su živele u jednoj ulici, i deca su ubijana. Tu je ubijen četvorogodišnji sin direktora skole Ljubiša Petrović od albanskih terorista UČK, gde je učitelj škole takođe ubijen od albanskih terorista UČK, eto tu sam ja počela humanitarni rad. Sada ovaj posao ne mogu da nastavim jer ne priznajem vlasti samoproglašenog Kosova, nelegitimne republike koja počiva na kriminalu i ilegitimnoj trgovini. Dakle u takvoj „republici” nisam mogla nastaviti moj humanitarni rad“, rekla je ona.
Ona je zaključila da je Kosovo crna rupa Evrope koja nema nikakvu budućnost.
„Od kada je Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost, u svom političkom vrhu ima članove UČK kriminalnog profila, tako da je bilo malo verovatno da će se uspostaviti demokratski režim upravljanja. Ni danas ti ratni zločinci nisu kažnjeni za svoja nedela. Kriminal i nelegalna trgovina su tipičan ishod u jednoj „državi“ bez budućnosti u kojoj nema pristojnih uslova za život, u kojoj su zagađenost sredine i nezaposlenost na najvišim mogućim nivoima. Hiljade prostitutki se odatle deportuju po čitavoj Evropi, najviše iz Moldavije ali i iz drugih zemalja. Postoje rafinerije droge kao i sve druge vrste šverca, od oružja do bilo čega drugog, najpre jer nema posla niti demokratskih uslova života. Ta teritorija je crna rupa Evrope, srna rupa demokratije, u kojoj se može dogoditi bilo šta. A zašto onda mi stalno slušamo na televiziji da je to jedna mlada demokratska država koja treba da bude primljena u Evropu? Dakle ova takozvana samoproglasena Republika Kosovo stoji na buretu baruta laži i zločina i sve dok se ti zločini ne razotkriju, dok se ne razotkrije istina, ne može doći do pomirenja jer se do pomirenja može doći samo istinom a ne lažima“, rekla je Marilina Veka.
Na konferenciju su prisustvovali i zamenik katoličkog episkopa u Trstu Pier Emilio Salvadè, protojerej-stavrofor srpske pravoslavne crkve Sveti Spridon u Trstu Raško Radović, predsednik i potpredsednik srpske pravoslavne crkvene Opštine u Trstu Zlatimir Selaković i Rade Milivojević, predstavnik grčke pravoslavne crkvene Opštine Stelio Ritzos, počasni konzul Kipra Michael Hatzakis, predstavnik jevrejske zajednice Livio Vasieri, predsednica kineskog Udruženja Nihao Panda Jili Yao, potpredsednik rusko-ukrajinskog Udruženja „Rodnik“, Stefano Tommasini, predsednica okruga Grada Trsta Michela Novel, italijanski koproducent filma „Mrak” srpskog režisera Dušana Milića – Debora Desio. (Film “Mrak” govori o životu Srba u enklavama na KiM i ovogodišnji je kandidat za Oskara 2023.), čuveni tršćanski dečiji hirurg i lekar, zaslužan i za presađivanje koštane srži deci iz Srbije, koja su dolazila na lečenje u Trst Mario Andolina, predstavnici svih srpskih udruženja u Trstu i brojni italijanski gosti.
Celu konferenciju možete odgledati na linku u nastavku:
