Kako se kao Užičanka osećate nakon predstave odigrane u gradu u kome ste pravi li prve glumačke korake?
-Ovde je uvek čudno lepo. Zaista, tu sam pravila svoje prve glumačke korake, pa je malo drugačija vrsta odgovornosti igrati na ovoj sceni. Svesna sam da me ovde uvek gledaju ljudi koji su me pratili kroz ceo glumač ki život. Zato je posebno kad dođemo sa nekom ovakvom predstavom koja pomera granice i koja je lepa, predivna. Ponosna sam kad svim tim mojim divnim ljudima u Užicu pokažem kako je meni lepo i tamo, u Kragujevcu.”
Da li posle više godina života tamo i Kragujevac doživljavate kao svoj grad?
-„Da, iako možda ne poznajem potpuno život Kragujevca, jer u njemu živim sedam godina.
Ipak, u tome periodu sam doživela veoma bitne stvari – prvo zaposlenje, niz predivnih predstava. Već ga doživljavam kao svoj grad. On i dalje neguje alternativnu scenu, dobru muziku, kvalitetne svirke. Rekla bih da sam ja žena sa dva grada.”
Kako je tekao proces rada na predstavi „Grad svetlosti”, kakve je pripreme zahtevao?
-„Nije tu bilo velike pripreme. Kada mi je direktorka rekla da će David doći da radi priču o Kragujevcu, mislila sam da možda nisam pravi izbor, jer nisam Kragujevčanka. Ispostavilo se da je to baš dobro. Nisam imala predstavu da ćemo da pravimo zajedno nešto na sceni. Kada je krenuo proces – nacrtaš skicu zgrade, predložiš zgradu, to sve stvarno postaje tvoje, tvojih ruku delo. Predstava dobije mnogo drugačiju dimenziju. Drugačije je kad ti neko donese kostim, scenografiju, a ti treba da se povežeš sa tim, a drugačije je kada sam stvoriš, kada su u svaku zgradu utkani tvoja kreativnost, ljubav, osećanja. Na početku je bilo čudno, pitali smo se da li mi to umemo, da li smo sposobni. Ali, shvatili smo da nije bitno da zgrada izgleda savršeno, jer zaista nijedna nije takva. Bilo je teško i predivno
u isto vreme.”
Da li biste voleli da ste ovakvu predstavu mogli da pogledate kada ste bili dete?
-„Volela bih. Žao mi je što nisam mogla kao dete da pogledam još neke predstave u kojima
sam radila. Uvek mi je žao, zaista. Volela bih da mogu da sedim sa druge strane i gledam
neke predstave u kojima igram, ne da bih gledala sebe, već zato što znam da su dobre. Volela bih da mogu da se podvojim.”
Koje predstave pamtite iz detinjstva, sa užičke scene?
„Prva je svakako ’Kapetan Džon Piplfoks’, u kojoj je igrao moj ujak, i to je ostalo zapamćeno zauvek. Pamtim i ’Dobro jutro, laku noć’, gde su igrale Tanja Jovanović i Bilja Zdravković. Sećam se da sam se mnogo uplašila nekih velikih brkova. Inače, poslednjih deset godina predstave za decu su postale primarne za sva pozorišta, a to je važno, mnogo je važno. To je publika koja ostaje. Posebno je bitna scena za mlade, za tinejdžerski uzrast, za njih nema dovoljno sadržaja u pozorištima. Srećna sam što smo ih na ovom festivalu
videli. Drago mi je što pozorište za decu konačno počinje da se prožima kroz sve teatre u Srbiji.”
Tekst: Ana Milošević
Foto: Božidar Živanović
Bilten Fesitvala Mali Joakim broj osam možete pogledati ovde
