Život filma Da li ste videli ovu ženu? režisera Matije Gluščevića iz Požege i Dejana Zorića uspešno putuje bioskopima i filmskim festivalima. Svetska premijera je bila na Filmskom festivalu u Veneciji gde je montažerka filma dobila specijalno priznanje, na Festivalu autorskog filma u Beogradu film je osvojio nagradu za najbolju režiju i Grand prix, dok im je nagrada za najbolju režiju pripala i na Međunarodnom filmskom festivalu u Bankoku. Nagrade su dokaz kvaliteta filma, ali i snažan podsticaj za ove mlade režisere koji su skoro sedam godina radili na filmu. Požežanin Matija Gluščević se zahvaljući Interakciji i filmskoj školi FECI gde je kao gimnazijalac volontirao, upoznao sa svetom filma što je kasnije uticalo da se opredeli za režiju.
Film Da li ste videli ovu ženu? je priča o sredovečnoj ženi Draginji, koja kroz tri različita života pokušava da iskoči iz svoje kože. Ovo je žanrovski neobično ostvarenje koje su autori okarakterisali kao egzistencijalnu dramu sa elementima nadrealnog.
–Dok smo radili na filmu ideja vodilja za nas je bila da film treba da ostavi neki utisak na gledaoce. Mi smo želeli da gledalac oseti iste stvari koje oseća naša glavna junakinja. Tu čežnju, osećaj izgubljenosti, strah, želeli smo da gledalac prođe što približnije kroz to putovanje koje prolazi i junakinja našeg filma, priča za Radio Lunu Matija Gluščević.
Draginja u susretu sa slikom smrti zapravo počinje da preispituje svoju poziciju, odnosno počinje neko traganje za sobom i u njoj se zapravo u susretu sa smrti budi želja za životom.
–Film dalje ide u neki širi smisao preispitivanja svih tih uloga kada se zapravo možemo osećati stvarno ostvareni i da li možemo samo da budemo ostvareni ukoliko imamo muža, ženu, porodicu, kao i da li imamo prava ako imamo muža, ženu i porodicu i decu da se osećamo izgubljeno i da razmišljamo o nekim svojim potrebama i svom mestu na svetu, navodi Gluščević.
Rad na filmu Dejan Zorić i Matija Gluščević su započeli na trećoj godini studija režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Gluščević navodi da su zadovoljni dosadašnjim životom filma. Kada su započeli rad na ovom filmu nisu ni slutili da će toliko putovati, otići na Tajland i upoznati publiku sa drugog kraja sveta koja će prihvatiti njihov film.
–Rekacije publike su podeljene. Na nekoga film ostavi veoma jak utisak i značajan je za njega, a nekoga film zbunjuje nije siguran šta je gledao. Tako da dođite da odaberete svoju stranu. Mi uživamo u komentarima publike. Utisak jedne devojke na festivalu u Francuskoj koja je rekla da ujedno dok je gledala film se osećala i predivno i užasno, zapravo to sumira većinu komenatara koje mi dobijamo. To su ti ambivalentni osećaji koje ljudi imaju dok gledaju film. To nam je drago, jer to je nešto što smo i hteli da postignemo, priča Gluščević dodajući da im nagrade za film puno znače i to im govori da su na pravom putu.
Upoznavanje sa filmskim svetom Gluščević je započeo tokom gimnazijskih dana kada je volontirao na filmskom kampu Interakcija koji u Požegi organizuju Dejan Petrović i Slađana Petrović Varagić, kao i Filmskoj školi FECI Dejana Petrovića. Iako je u Gimnaziji pisao poeziju, navodi da je poezija isparila iz njegovog života i da sada ponekad pročita neku knjigu poezije. Režija je zauzela centralno mesto i postala njegov životni poziv.
–Dugo godina sam bio deo Interakcije kao volonter, tu sam se nekako upoznao sa funkcionisanjem filmske ekipe, kako to sve izgleda. I to me mnogo više privuklo. Tako da se može reći da su Dejan Petrović i Slađa Petrović Varagić koji vode Interakciju velikim delom uticali da se opredelim za režiju. Iz Požege je poteklo dosta filmskih radnika. Mislim da je to zasluga Interakcije i Filmske škole FECI. Tako da od svih ljudi koji su studirali ili studiraju i dalje neki smer u vezi sa filmom može da se oformi jedna ozbiljna filmska ekipa. Tako da to može da bude neka ideja za buduće saradnje, navodi Gluščević.
