Stari Grci ne bi više bili aktuelni, niti Šekspir, niti Nušić, da smo se mi nešto preterano promenili, kaže glumac Borko Perić.
Čini mi se da su Violončelist i Smrt jedina dva poetska lika koja nekako ostaju van sistema i društva o kojem je reč u predstavi?
–Treba naći ravnotežu u tom svetu koji je takav kakav je. Čini mi se da je taj Saramagov tekst više za čitanje ili neki filmski scenario, a ne za kazalište. Bilo je potrebno dodati više
svega da bi se reklo ono što se mora reći u predstavi.
Prisustvovali smo finom humoru u diskusiji o temi smrti…
–Kroz humor možemo svašta reći kad nismo toliko ostrašćeni, kada smo opušteni, pa čak i one stvari koje su teško prihvatljive svakom čoveku. Ne postoji čovek koji ne razmišlja o smrti i smrtnosti, od onog momenta kada se osvesti. Svih se to tiče. Svuda gde je
društvo, svuda je isto, gde god su ljudi, ovde u Srbiji ili u Hrvatskoj, Italiji ili u Švicarskoj, kad se sve svede na običnog, normalnog čoveka, sve je isto. Nema veze da li je to neko uređenije društvo ili ovo naše, u ljudskoj prirodi se ništa nije promenilo. Stari Grci
ne bi više bili aktuelni, niti Šekspir, niti Nušić, da smo se mi nešto preterano promenili. Uvek ćemo imati nekoliko genijalaca, pa onda idu ovi prosečni i dobri, a potom prosečni i loši, pa đubrad i tako dalje.”
Na okruglom stolu govorili smo o Ibzenovim „Stubovima društva” i postavljeno je pitanje da li sve predstave moraju biti društveno i politički angažovane ili je sada takav trenutak. Šta vi mislite s obzirom da ste u pozorištu koje u nazivu ima epitet satirično?
-Smeta taj angažovani teatar jer je bez emocija, a ja volim priču. Meni su najlepše ljubavne priče jer u njima imamo sve, ljubav, društvo koje utiče na tu priču i kroz to se sve može ispričati. Ne volim kad se podtekst izvlači i čupa i onda postane tekst i sve bude eksplicitno. To mi je najtanji sloj nekih predstava i retko su mi se sviđale neke angažovane predstave koje sam gledao. Satiru volim, dobru komediju punu humora. Kad neko kaže, imamo ozbiljnu temu i moramo je ozbiljno ispričati da bi publika to shvatila i htela se time baviti, a imamo televiziju, vesti, i ako ja moram da gledam repeticije onoga što svedočim, onda me to ne zanima. Ali, ako ću ja to gledati kroz humor, onda to mogu prihvatiti i razmisliti o tome.”
Jesu li reakcije publike na ovu predstavu uvek iste?
-Jesu, i u Zagrebu i u Zaječaru i ovde u Užicu. Ja dugo nisam bio ovde, mislim da sam igrao ’Metastaze’ pre sigurno deset godina i baš je lepo što smo došli.”
Tekst: M. Petrović
Foto: Dušan Maksimović
Bilten broj 4. možete pogledati ovde
