Predstava Putujuće pozorište Šopalović, po tekstu Ljubomira Simovića i u režiji Milana Neškovića, 559. je premijera u Narodnom pozorištu Užice. Premijerno će biti izvedena u sredu 27. marta u 20 časova, u godini kada je Užice prestonica kulture Srbije.
Reditelj: Milan Nešković, dramaturškinja: Jelena Mijović, cenografkinja: Marija Kalabić, kostimografkinja: Biljana Grgur, kompozitor: Ignjat Milićević, lektorka: dr Dijana Marojević, dizajn zvuka: Nikola Pejović i dizajn svetla: Aleksandar Rosić.
Uloge: okupatori: MAJCEN, folksdojčer, oficir, Sicherheits polizei – SIPO „koordinator” u Predstojništvu policije, Goran Šmakić, saradnici okupatora: MILUN, podnarednik Gradske straže, Nikola Penezić, DROBAC, batinaš; iza njega ostaju krvavi tragovi, Igor Borojević, građani Užica:BLAGOJE BABIĆ, sa flašom Hadži Nemanja Jovanović, GINA, njegova žena, sa koritom Ivana Pavićević, SIMKA, mlada udovica artiljerijskog majora Adžića, u crnini Tijana Karaičić Radojičić, DARA, tkačka radnica Ema Muratović, TOMANIJA, njena senka Dragana Vranjanac, Glumci putujućeg pozorišta Šopalović:VASILIJE ŠOPALOVIĆ, vođa trupe Slobodan Ljubičić, JELISAVETA PROTIĆ, glumica u zlatnožutom Vanja Kovačević, SOFIJA SUBOTIĆ, glumica u ljubičastom Andrijana Simović, FILIP TRNAVAC, glumac sa dve maske, ispod kojih se možda nalazi i treća Dejan Maksimović.
Milan Nešković je diplomirao pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Bogradu, u klasi prof. Nikole Jevtića i prof. Alise Stojanović. I sam se bavi pedagoškim radom kao vanredni profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Višestruko je nagrađivan za dosadašnji pozorišni, i ne samo pozorišni rad, jer je već više od decenije aktivan na raznim poljima kulture u regionu. Ovo mu je treća režija u Narodnom pozorištu Užice.
Komad Putujuće pozorište Šopalović se igrao mnogo puta u Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije, ali i u inostranstvu. Zašto je ovaj tekst toliko aktuelan? U čemu je univerzalni jezik ovog komada po vama?
- Ovaj tekst će uvek biti aktuelan dokle god postoji bilo kakva vrsta mentalne okupacije u bilo kom društvu, a pogotovo našem. Iako trenutno nismo u ratnom stanju, mi jesmo na različite načine socijalno i društveno okupirani, pre svega. Drugi deo pitanja se ponajviše odnosi na univerzalnost tj. na lepotu i poeziju koju donosi jezik Ljubomira Simovića koji je definitivno najveći živi dramski pisac i pesnik koga smo ikada imali. Tako da je on najzaslužniji za vanvremenstvo ove drame koja se ogleda u tematici i jeziku koji je čini takvom kakva jeste, a zaista je brilijantna.
Kakvo Putujuće pozorište Šopalović Vi najavljujete?
- Jedno dosledno tradiciji, Ljubomiru Simoviću i Užicu. Ja se šalim i kažem kako je ovaj komad nerazdvojan od Užica, kao što kaže lik Drobca, da su Užice i ovaj komad kao vjenčani i pred ljudima i pred ikonama. Tako da smo ostali verni Drugom svetskom ratu i realizmu Drugog svetskog rata, ali i samom pozorišnom činu koji i Ljubimir Simović implicira u svojoj temi, da li je veće pozorište ili život. Igramo se pozorišnim sredstvima i donosimo kroz različite vidove pozorišnih formi nešto dosta moderno i iznenađujuće, a opet ostajemo verni izvornom tekstu, tradiciji i onome što čini ovaj komad najbitnijim, a to su međuljudski odnosi koji čine ovu tešku dramu.
Koja pitanja pokreće i koju poruku nosi ova predstava?
- Mislim da je najbitnije postavljati pitanja, a ne slati nikakve poruke jer bilo koje umetničko delo koje ima neku poruku, sama ta poruka ga čini manje vrednim, jer onda se i mi kao umetnici izdižemo iznad čitaoca ili gledaoca implicirajući mu šta on treba da misli. Mi postavljamo samo razna pitanja. Od tih međuljudskih odnosa: da li je u redu raditi to što neko radi za spas svog sina, što čini nažao nekome drugome, da li su građani Užica ispali veći okupatori prema glumcima nego što su okupatori prema građanima Užica, da li su glumci previše obesni prema građanima Užica samim činom što žele da se bave umetnošću, da li je umetnost veća od života ili život ipak treba da pobedi, da li je umetnost ta koja nas u stvari sputava i da je ona jedini problem u ratnim vremenima, dok na primer sport koji je takođe razonoda apsolutno nije. Što se odražava i na današnje vreme gde nam je kultura mnogo manje bitna od, na primer, nacionalnog stadiona za fudbalsku reprezentaciju. To su pitanja koja negde implicitno i Ljubomir Simović postavlja konstantno uz sijaset drugih unutar tih međuljudskih odnosa Užičana i unutar same pozorišne trupe, kao što su: gde prestaje granica između umetnosti i života, da li ona postoji, da li treba da postoji, da li je beg od rata u umetnost ispravan, da li je beg u neko ludilo od realnosti dobra ili pogubna stvar… Ovaj komad je toliko slojevit, da se nadam da smo bar delić tih slojeva otključali i postavili, a siguran sam da nismo sve.
Ovo je godina u kojoj je Užice prestonica kulture Srbije. Može li pozorište da promeni svet? Mogu li pravda, istina i ljubav koji trijumfuju u pozorištu da pobede i u realnom životu i šta je potrebno za to?
- Mislim da uloga pozorišta i umetnosti nije da menja svet, nego da ukaže na to na koji način bi svet mogao da bude drugačiji i bolji. Mi, kao umetnici, i najozbiljniji svetski i mi ovde u Užicu nemamo, niti ćemo ikada imati tu moć da suštinski menjamo svet. Mi možemo da promenimo mišljenje nekog gledaoca, preko ekrana, uživo u pozorištu ili kroz slikarstvo, vajarstvo, primenjenu umetnost. Možemo da utičemo na pojedince, ali ne možemo uticati na sisteme. Svako pozorište je dužno da u sebi sadrži kritiku društva i situaciju u kojoj se nalaze. Kad kažem kritiku, ne da upire prstom i kritikuje pojedince ili nekoga, ne mislim ni o dnevnoj politici, nego da konstantno ukazuje na fenomene i probleme sa kojima se, pod znacima navoda, običan čovek svakodnevno suočava i to uvek i jeste dužnost pozorišta.
Nedavno je glumac Nenad Jezdić nakon odigrane monodrame Knjiga o Milutinu ukazao na nedolično ponašanje jednog gledaoca. Kako vi ocenjujete kulturu ponašanja pozorišne publike kod nas?
- Jako komplikovano pitanje, pre svega iz dva razloga. Prvi je taj što smatram da nam je pozorište od svih umetnosti možda i najrelevantnije u nekim evropskim okvirima, ako izdvojimo da naše pozorišne predstave mogu da učestvuju bar na ozbiljnim svetskim festivalima sa najvećim svetskim kućama, što ne može da se kaže za druge vidove naše umetnosti, valjda zato što je za sve te vidove potrebno mnogo više novca, pre svega kako bi bili na tom nivou, pogotovo kad pričamo o filmu. Veoma sam zadovoljan pozorišnim životom u Srbiji i koliko su nam pozorišta puna, bez obzira i u odnosu na situaciju u kojoj se nalazimo i materijalnu i društvenu. Režiram i po provinciji i u Beogradu i svuda je jako velika posećenost u pozorištima i to je ono što je dobro. Druga stvar koja nije dobra je što se nama nikada nije dogodio kao ni zakon o kulturi, ni edukacija ljudi o pozorištu. Recimo kao dete sam odlazio u pozorište, u školi bi samo rekli donesite novac jer se ide na predstavu. Moralo je da se ide, nije se postavljalo pitanje da li ja hoću ili neću. Tada su me naučili, kao malog, kako se ponaša u pozorištu. Generalno mislim da mi sada živimo jedan period naših života koji će nam se tek obiti o glavu za određeno vreme, a to su negativna selekcija u društvu i generalno neobrazovanje od koga se nećemo spasiti jako dugo. Takođe, pojavom društvenih mreža, interneta naša pažnja je skraćivana, pojavom youtube-a na tri minuta, a sa pojavom instagram storija na 15 sekundi. Tako da sa jedne strane razumem da neko nema pažnju da nešto gleda dva i po sata u pozorištu pa ima potrebu da gleda u svoj telefon, što nikako ne opravdavam. I zato mislim da njegovo mesto, ako to ne može, očigledno nije u pozorištu, a opet to ne mogu ni da kažem zato što bih voleo da ne gubimo nikakvu publiku, da nije ili ili. Da to što neko voli tik tok ne znači da ne treba da voli i pozorište. Nego da je to druga vrsta koncentracije i druga vrsta odnosa prema nečemu što se gleda, pre svega taj ekskluzivitet – zašto pozorište neće umreti nikad. Film može da umre, on je nastao pre 120 godina, pozoršte traje dve i po hiljade godina i neće umreti nikada, baš iz te potrebe da ja kao živa osoba posmatram uživo sada i ovde drugu živu osobu pred sobom i to će zauvek biti pozorišni događaj.
Ja razumem Nenada Jezdića koji igra jednu od najvećih i najboljih antiratnih priča i romana ikada ovde ispričanih, sam je na sceni i to traje dva i po sata. Ali zaista ne razumem obest tih ljudi koji ne razumeju koja količina energije i koncentracije je potrebna da se sve to dogodi i kako to ide i koja je to vrsta nepoštovanja prema nekome ko obavlja svoj posao. I zaista želim da verujem da su to izolovani incidenti koji se događaju i na koje treba ukazivati kako se ne bi događali. Donekle i ohrabrujem sve svoje kolege da urade neku takvu stvar, zato što to nije nešto što treba gurati pod tepih, jer je neko kupio kartu koje su inače sramotno male pogotovo ovde u Užicu. Da neko može da kupi kartu za 300 dinara i da gleda jednu veliku pozorišnu predstavu, to treba da bude velika blagodet i bogatstvo prilike što vam je to omogućeno, a onda da se zaista i ponaša shodno tome. Možda bi bilo bolje kada bi pozorišna karta koštala više, pa bi onda taj ko sedi pored osobe koja telefonira njoj zabranio da to radi zato što je izdvojio veću sumu novca. Možda i mi tu grešimo što ne vrednujemo kulturu, govorim i o institucijama.
Kakvo je vaše iskustvo u radu sa užičkim glumcima i kako je bilo raditi na ovoj predstavi?
- Sjajno, iako zvuči kao floskula, ali ja zaista jako lepo radim sa glumcima i ansamblima. Ovo mi je treći put u karijeri, drugi za dve godine da radim u užičkom pozorištu. Napravili smo jednu sjajnu predstavu, Mesec dana na selu, koja je jedna od najnagrađivanijih predstava u zadnjih nekoliko godina užičkog pozorišta. To je ponovo pozorište vratilo na festivalsku mapu, jer ovo je ipak jedno veliko pozorište koje zaslužuje da bude na toj mapi. Nadam se da će sa još nekim predstavama, Valpurgijskom noći, Putujućim pozorištem Šopalović da se to malo vraća. Ovo je jedan fantastičan i kompaktan ansambl koji ima jako dobre sve generacije glumaca. Ali treba raditi što ozbiljnije, što veće projekte zbog njih, jer oni to zaslužuju i mogu da iznesu svojim glumačkim habitusom. Uvek mi je zadovoljstvo da radim, pogotovo u ovom kraju, pošto je meni kao Valjevcu ovo mentalitetski potpuno sličan kraj.
Programska knjižica Pujutuće pozorište Šopalović https://drive.google.com/file/d/1DtxHvJGRb5Bc6DqZIrU0K2L9Hfuc0JDp/view
