Poput glumca nomada, Miloš Lazić putuje Srbijom od pozorišta do pozorišta, u kojima igra različite uloge i obogaćuje sebe dragocenim iskustvima susreta sa ljudima na sceni i iza nje. Akademiju umetnosti u Novom Sadu završio je 2015. godine, a godinu kasnije magistrirao je glumu na istom fakultetu. Tri godine od sticanja diplome nigde nije bio angažovan. Međutim, već izvesno vreme igra u pozorištima u Subotici, Novom Sadu, Zrenjaninu, Somboru, Vršcu i Kraljevu.
Sinoć smo ga gledali u komadu „Bog masakra” Kraljevačkog pozoršta, u kojoj igra Alena, vrlo zauzetog advokata koji nema vremena za sebe, svog sina i suprugu. Njegov jedini „prijatelj” je mobilni telefon. Ta mobilna psihološka štaka omogućava mu da izbegne komunikaciju sa samim sobom i problemima sopstvene porodice.
– On je toliko duboko u tom telefonu koji je postao neraskidivi deo njega. Ne postoji bez njega i biznisa, koji su mu beg od stvarnosti. Da nije tog telefona, morao bi da se suoči sa sobom i sopstvenim okruženjem, ali kako taj odnos traje veoma dugo, on nije sposoban za tako nešto”, kaže Miloš o liku Alena.
Ako su nam deca „monstrumi”, kako se to konstatuje u sinoćnjoj predstavi, ko smo i šta smo mi, odrasli i njihovi roditelji?
– Još uvek nisam roditelj, ali nadam se da ću biti. I ja sam, poput drugih, preispitivao moje roditelje i način na koji su me vaspitavali. I, uz milion i jednu grešku koje su napravili, zaista verujem u to da je svaka bila izraz njihove brižnosti i ljubavi. Nemoguće je ne napraviti greške i, ako se ta istina prihvati, onda je ih je lako oprostiti. Nadam se da neću postati monstrum.”
Komad prikazuje kako se agresija prikriva, tinja i na kraju prokulja kao iz vulkanskog grotla, ali ne i mogući odgovor na nasilje…
– Kada bih imao odgovor na to pitanje, verovatno bih zaslužio Nobelovu nagradu za mir. Za početak, bilo bi dobro da moja sloboda i različitost ne ugrožavaju slobodu i različitost drugoga. To je moje ’čitanje’ slobode, ali to ne uspevam uvek. Kada me okupiraju loše misli ili postupim loše, kažem sebi – u redu je, posmislio si i uradio nešto loše, ali suoči se sa tim. Trudi se da sledeći put budeš drugačiji, bolji. Čini mi se da samo trudom i
konstantnim učenjem možemo da smanjimo količinu sopstvenih grešaka.”
Je li taj recept moguć u realnosti u kojoj nas truju mediji, društvene mreže, najviši državni zvaničnici, deca postaju „tempirane bombe”, međusobno se ubijaju i prebijaju nastavnike?
– I ja sam bio klinac, ta ’tempirana bomba’. Bilo je svega u mom odrastanju. Kada se osvrnem na taj period, nemam odgovor na pitanje zašto je to tako bilo, jer moji roditelji su normalni ljudi, ljudi koji se vole. Moj rođeni brat je potpuno drugačiji od mene. Nikada nije bio na toj, da kažem, ivici po kojoj sam se ja kretao, a dobijali smo isto vaspitanje, od istih ljudi. Na kraju se, izgleda, ispostavi da je sve to poput nekakvog ruleta, lutrije. S druge
strane, nije mi dobro zbog svega što nam se dešava. Prestao sam da gledam Zorana Kesića i ’Utisak nedelje’ jer kad mi se pod lupu stave sve te stvari o prostoru i vremenu u
kome živim, zaista mi ne bude dobro i potrebno mi je nekoliko dana da se od toga iščistim.”
Bog masakra dokazuje to da je dobro pozorište ono koje nas se tiče, ali kako da takve predstave vide i oni koje ne viđamo u pozorišnim salama?
– Siguran sam u to da će osoba koja ranije nije bila u pozorištu, a koja pogleda našu predstavu, želeti ponovo da dođe u pozorište. Naš zadatak je upravo to – da napravimo dobru predstavu, da ta osoba ponovo dođe u pozorište. Ali, to nije samo do pozorišne kuće, jer kulturu odlaska u pozorište treba sistemski negovati i promovisati.
Tekst i foto: N. K.
Bilten broj 5. Festivala Joakim Vujić možete pogledati na linku
