Retkost je teatar za bebe, takav je upravo stvoren komadom Peta strana sveta u izvođenju Prvog prigradskog pozorišta Puls teatar iz Lazarevca.
Rediteljki Bojani Lazić je to treća interaktivna, odnosno imerzivna predstava (od engl. reči immersive) čije su odlike da pot-
puno zaokuplja pažnju publike i dovodi do njihovog aktivnog učešća.
– Prva je Alisa u zemlji čuda, za publiku od 30 mladih iz jednog razreda. To je bila ’site specific’ predstava (ne izvodi se na sceni, već u okruženju koje se može povezati sa dramskomradnjom, prir. SV). Publika krene u avanturu putovanja po pozorišnoj zgradi, kroz hodnike, kotlarnice, toalete, hol, portirnicu, da bi se na kraju, kao i Alisa, vratila na
scenu. To je bio prvi rezultat mog istraživanja kako da publika ne ostane pasivna, ali i da
je izložimo nekoj vrsti opasnosti, odnosno uzbuđenja, u skladu sa uzrastom ciljne grupe, u ovom slučaju tinejdžera. Druga predstava je Oblak i cvet za decu od tri plus (godine), koja se još uvek igra u pozorištu u Kragujevcu. Urađena je po tekstu scenografkinje Zorane Petrov, a likovi su santa leda, povetarac, oluja, oblak, cvet. Ispitivali smo čula dece, pravljena je za njih osamnaestoro. Ove predstave su precizne, sve je dogovoreno sa više
različitih scenarija. Imaju punktovi sa kojih može da se krene putem A, B, kao u avanturističkim knjigama iz de- tinjstva gde smo čitali: ako hoćete da uđete u pećinu okre-
nite stranu 13, ako hoćete da nastavite u pustinju ostanite na ovoj stranici. Dakle, kostur priče je tu, a završetak zavisi od sadržaja koji dobijete od publike.”
Predstava koju je videla užička publika, namenjena je još mlađoj deci, 2+ godine.
– Ova populacija najverovatnije prvi put dolazi u pozorište, odnosno, ako su odvedeni na predstavu za 7+ verovatno ništa nisu razumeli. Moj prvi susret sa pozorištem je bio u osnovnoj školi, osamdeset i neke. Išli smo u pozorište Duško Radović, a od nastavnice smo dobili samo pravila: ’Šššš, ne pričaj, sad se tapše, nemoj da komentarišeš, nemoj da se smeješ’…i to mi nije prijalo. Kad sam počela da radim predstave za najmlađe, shvatila
sam da je naša misija da na filozofski, skoro politički način, ispričamo da je svako od nas ta peta strana. Možeš da ideš levo-desno, gore-dole, jug-zapad, ali na kraju ste ti
i tvoji drugari, pošto smo zajedno u toj kocki, neka vertikala kosmosa. Uključili smo različite pozorišne elemente: svetlo, senku, zvuk, dim, sa namerom da pružimo bebaćima najnežniji dodir sa pozorištem, dodir koji im nudi slobodu da mogu da učestvuju u svemu.”
Kroz to specifično istraživanje publiku vode tri glumice, obučene u crvene kostime kao tri „vatrice”. Koliko ste im slobode dozvolili da menjaju pristup u zavisnosti od reakcija dece?
– U samom procesu rada bilo je dosta improvizacija i jedino mi je bilo važno da glumice ne izigravaju decu, već da se vrate u dečje doba. Tako je nastao ’džibriš’ jezik kojim komuniciraju, a dogovor je bio samo da ništa ne bude grubo, ni naglo, da u polju nežnosti ispitujemo te male likove.”
U kocki sa ogledalima i odrasli su u tišini iskoristili minut za sebe, iako zbijeni, kao u nekom skloništu.
– „Izvođenje u Užicu, gde je bilo preko 20 gledalaca, neobično je za nas, jer je predstava pravljena za najviše petoro dece i petoro odraslih. Ta kocka je napravljena da bude impozantna za nekoga ko je niži od metra. Vidi se po vratima da unutra može da uđe samo onaj ko nije razšrafljen, ko može da se savije. Sve je, dakle, promišljeno da bude za najmanji uzrast dece, mada vidim da u ovom igranju mogu da uživaju i odrasli.”
Jeste li stalno prisutni na predstavama?
– „Ovde sam bila na oba izvođenja zbog razgovora nakon predstava. Jer, ako ćemo pričati o njima, moram da znam šta se desilo, kakva je dinamika, pošto veliki uticaj na tok ima publika. Na poslednjem FAS-ovom tačmičenju osvojili smo nagradu pedagoškog žirija za najbolju predstavu, što nam mnogo znači, jer su oni gledali kojom metodom smo uspeli da ostvarimo komunikaciju sa decom.”
Tekst: Slađana Vasiljević
Foto: Božidar Živanović
Peti bilten Festivala Mali Joakim možete pogledati ovde