Predstava Kovači po tekstu Miloša Nikolića u režiji Nemanje Rankovića je 560. premijera Narodnog pozorišta Užice koju će publika moći da pogleda večeras u 20 časova i 30 minuta na maloj sceni užičkog pozorišta. Komedija Kovači, kako je za Radio Lunu rekao reditelj Nemanja Ranković je neverovatan tekst, koji izaziva zabrinutost i pitanja za diskusiju, a sve to čini kroz mnogo smeha.
O aktuelnosti teme komada Kovači, tekstu koji pokazuje da je svaki rat jalov, neracionalan i nepotreban, da smeh ima isceliteljsku moć i zašto je važno negovati ga, za Radio Lunu govorio je reditelj predstave Kovači Nemanja Ranković.
Zašto vas je privukao tekst Kovači Miloša Nikolića?
–Zato što je ovo neverovatan tekst! Remek-delo u kojem, kako god pokušali da promenite njegov red ili reči, ono se raspada. Sve ima razlog što je tako napisano, a fraze i scene nisu slučajno strukturirane. Mislim da je suština u tome da ovaj tekst izaziva zabrinutost i pitanja za diskusiju – a lepa stvar je što to čini kroz mnogo smeha.
Koliko je tema ove predstave aktuelna danas i u čemu se to ogleda?
–Plašim se da je tema ovog komada aktuelnija, na moju veliku žalost, više nego ranije. Kovači nam pokazuju da je svaki rat jalov, neracionalan i nepotreban. Pokazuje da su nacionalističke tendencije obično proizvod nekog nesporazuma i gluposti. Da je svaki takav spor nešto destruktivno. Zapravo tema ovog komada krije se u velikoj filozofiji kroz koju se eksplicitno smešnim trenucima, sa prefinjenom ironijom aludira na besmisao insistiranja na čistoti nacija i prihvaćenim stereotipima…
Koja su to pitanja koja ova predstava otvara i izvlači na svetlo?
–Pitanja nacionalizma i međuljudskih odnosa, prijateljstva i ljubavi, čak i najveće ljubavi, koja nastaje na tački preloma krvavih bitaka čineći element kontrasta i sinteze ljudskih emocija i rasne mržnje, koja se veštački gaji za finansijski interes onih koji iniciraju sukobe izazivajući ratove. Ovo je zapravo hvalospev ljudskom postojanju, dokaz da kada ljubav govori, mržnja, oružje, nacionalizam ćute. U eksplicitno smešno sentimentalnim trenucima prefinjene ironije, koja aludira na besede o takozvanoj etičkoj čistoti nacija i greškama istorije koje su dovele do mešanje rasa. Humorom, kojim se autor služi da bi izrazio svoje ideje, daje se jedna drugačija, opipljivija dubina čitavom ovom problemu…
Na šta ova predstava ukazuje i zbog čega biste je preporučili publici?
–„Zumbul koji raste u Nemačkoj nema pojma da je nemački zumbul! Vrabac koji cvrkuće na ruskoj grani kraj ruske reke nema pojma da je ruski vrabac, a ni reka da je ruska reka, ni grana da je ruska grana! Krastavac koji raste u Srbiji, nema pojma da je srpski krastavac! Zašto onda, moj sin nije samo sin kovača?”
U svom tekstu povodom premijere predstave Kovači između ostalog kažete Istina o očinstvu tri kovača čije je sudbine ukrstio rat, naoružana brzim tempom i komičnim zabunama kojima pisac pridodaje ponavljanje određenih reči i vešto izaziva smeh u publici, ukazuje da je ono što nas spaja mnogo više od onoga što nas deli- šta je to po vama što nas spaja i što bi trebalo da je mnogo više od onoga što nas deli?
–Ljubav, tolerancija, razumevanje…naspram predrasuda i mržnje prema drugosti.
Komedije u današnje vreme, kada součeni sa svakodnevnicom u kojoj delom dominira okrenutost sebi i svom životu-koliko mogu biti lek, beg ili uteha za sve ovo što živimo?
-Dugo sam smatrao, pogotovu dok sam bio mlađi, da u tmurnim vremenima treba bežati od relativizacije okrutnosti, no sad uviđam da je to pogrešan diskurs … Smeh ima isceliteljsku moć i treba ga negovati. Komični, tragični i apsurdni elementi bombarduju nas u ovom komadu (kao u stvarnom životu) da bi nam ponudili iskupljenje u obliku smeha, u obliku samosvesti, ali i u otkrivanju saznanja da smo svi mi samo ljudi, jer život je veoma tužna farsa. Zato što u sebi imamo potrebu da se neprestano zavaravamo, stvarajući realnost (za svakog po jednu i nikad istu za sve) koja se s vremena na vreme pokazuje kao jalova i izmišljena. Čovek kad živi, živi i ne vidi se.
Tekst Kovači Miloš Nikolić, režija: Nemanja Ranković, igraju: Divna Marić, Slobodan Ljubičić i Nikola Penezić, scenografija i kostimografija Tamara Bušković, muzika Ignjat Milićević, dizajn svetla Aleksandar Rosić.
