Do 26. oktobra u Požegi (u Knjaza Miloša 29) biće otvorena izložba Kolektiva Mu60 I sve smo mi to izgradili, liko!“
Umetnici/e: Miloš Bojović i Jelena Prljević, Igor Jovanović, Marija Kandić, Slobodanka Milošević, Lazar Mitrović, Vojislav Nedeljković, Uroš Pavlović i Đorđe Cvijović, Sandra Ratković. Gošća umetnica: Sofija Vojnović. Kustoskinja: Slađana Petrović Varagić
Fabrika Mladost trikotaža i konfekcija Požega bila je jedna od najvećih i najznačajnijih fabrika tekstila na tržištu nekadašnje Jugoslavije. Sve do kraja osamdesetih godina 20. veka upošljavala je oko 1200 radnica/ka i bila je jedna od uspešnijih radnih organizacija u požeškoj opštini i jedna od boljih među konfekcionarima u Srbiji . Proizvodi ove fabrike plasirani su na jugoslovensko tržište, ali i u SR Nemačku, Holandiju, Poljsku, Mađarsku, Čehoslovačku i DR Nemačku. Kraj 2007. godine fabrika „Mladost“ sačekala je sa ukupno deset radnika i sa velikim dugovima. Privatizovana je 2008. godine.
Kao odgovor na prekarne uslove rada u kulturi, članovi i članice kolektiva MU60 samoorganizovanjem oživljavaju prostor nekadašnje prodavnice fabrike „Mladost“ iz Požege. Ovim činom oni ukazuju na višestruko umetničko delovanje van zvaničnog galerijskog sistema u kom kolektivni rad postaje otpor.
Mu60 – Mladost u šezdesetim je neformalni kolektiv iz Požege koji svojim delovanjem kritički istražuje društvene fenomene posleratnog jugoslovenskog perioda i sećanja na njih transponuje u polje savremene umetnosti. U okviru višegodišnjeg istraživačko-umetničkog procesa, baveći se nasleđem i arhivom tekstilne fabrike „Mladost Požega“ kroz raznovrsne pristupe i medije umetničkog izražavanja, kolektiv Mu60 iz godine u godinu postaje brojniji. Istraživanje teme kolektiviteta u polju radnih odnosa, samoupravljanja i ženskih radnih zajednica, doprinelo je formiranju kolektivne samoorgnizovane zajednice umetnika/ca tj. radnika/ca u polju savremene umetničke prakse i kulture. Zajednički narativ kolektiva jeste istorija fabrike „Mladost“, a ono što ga dodatno ujedinjuje jeste odnos lične odgovornosti prema zajednici i potreba za uspostavljanjem novih prostora emancipacije.
Bogati izvori arhivske fotografije i artefakata vezanih za istoriju fabrike, sačuvani u javnim i privatnim arhivima, „ženski glasovi“ intervjuisanih bivših radnica, predstavljaju značajan audio-vizuelni arhiv pogodan za propitivanje društvenih vrednosti i odnosa zajednice prema sopstvenom nasleđu. Kroz dosadašnju umetničku produkciju kolektiva, na izložbi u prostoru nekadašnje prodavnice fabrike „Mladost“ u Požegi, predstavljaju se različita individualna istraživanja i kolaborativne prakse, koje za polazište imaju lokalnu temu sagledanu kroz sudbinu jedne fabrike, a koja različitim autorskim pristupima bivaju prevrednovana u univerzalne teme koje se tiču humanijeg i odgovornijeg društva. U traženju novih, združenih metoda destabilizacije trenutnog stanja, obeleženog raspodajom prirodnih javnih dobara (zemlja i voda), umetnička produkcija koja nastaje u okviru kolektivne platforme Mladost u šezdesetim, iz polja nostalgije i pasivnog sentimenata nastoji da pređe u polje akcije unutar kolektivnog delovanja.
Fabrika Mladost – trikotaža i konfekcija Požega osnovana je krajem pedesetih godina prošlog veka (1958), u periodu kada se u Jugoslaviji već uveliko sprovode snažni procesi obnove ratom razrušene zemlje, podsticanja njenog ekonomskog razvoja, kao i opismenjavanja stanovništva. Proces opšte modernizacije zemlje imao je za cilj ublažavanje društvene nejednakosti. Takođe, od polovine pedesetih u Jugoslaviji se sprovodi niz ekonomskih reformi, koje se upravo mogu tumačiti kao zametak potonjih procesa post-socijalističke tranzicije.[2] Tokom perioda šezdesetih i sedamdesetih godina prati se proces postepene društveno-ekonomske liberalizacije. Gledajući na ovaj period, današnje kulturne prakse kolebaju se između dva polariteta „ideološkog jednoumlja“ i „ekonomskog blagostanja“, a najčešće ostaju na nivou sentimenata – jugonostalgije i utopije humanijeg sveta. Sam fenomen „blagostanja“ reflektuje ambivalenciju dveju utopija – utopije proizvodnje i utopije potrošnje. Dalje, put od jedne utopije ka drugoj anti-utopiji, od komunizma do konzumerizizma, vodi ka „individualnom blagostanju“ koje potire prvobitne premise jednakosti. Kasniji procesi u osamdesetim i devedesetim podsećaju da je suočavanje sa „utopijom“ i pokušaj demokratizacije društva, skupo plaćen (ras)prodajom infrastrukture izgrađene u periodu socijalizma. Podržavljenje društvene imovine vodilo je ka procesima privatizacije, a pitanja jednakosti klase, zamenjena su pitanjima „jednakosti nacije“, što je dalje vodilo raspadu multinacionalne države.
Mladost Požega, poput brojnih drugih fabrika širom Jugoslavije, predstavljala je osoben socijalistički mikrokosmos, gradeći među svojim radnicama/ima specifičan osećaj pripadnosti, solidarnosti i važnosti sopstvene uloge u sveopštem društvenom razvoju. Industrijalizacija društva stvorila je specifične načine života, uticala na emacipaciju žena unutar manjih patrijarhalnih i ruralnih sredina. Kasniji procesi deindustrijalizacije i zatvaranja fabrika degradirali su uspostavljene vrednosne okvire, a generacije radnica koje su nosile borbu za status radne žene, danas bolno prihvataju saznanje da njihova žrtva nema vrednost za današnje i buduće generacije. Njihova sećanja danas svedoče o vremenu izgradnje ratom razrušene zemlje, o borbi za jednakost, o emancipaciji žena i borbi za ženska i radnička prava, o izgradnji zajednice, o ulozi fabrike u životu jedne manje zajednice, o načinu rada, problemima sa kojima su se suočavale žene radnice obnašajući više uloga – zaposlene žene, političke radnice, poljoprivrednice, supruge, majke, ćerke i slično.
Slađana Petrović Varagić
Biografije umetnika i umetnica / o radovima:
Jelena Prljević (1990, Užice) je umetnica čija praksa istražuje polje crteža, pokretne slike i instalacije. Njen rad sugeriše razumevanje straha i proces isceljenja neophodnim za prevazilaženje nemira kako unutrašnjih tako i spoljašnjih. U Njujorku, 2018. godine, zajedno sa umetnicima Natašom Prljević i Džošuom Nierodžinskim, osniva kolaborativnu umetničku platformu i transnacionalni kolektiv HEKLER sa fokusom na ispitivanje odnosa gostoprimstva i konflikta. Od 2020. postaje članica kolektiva Mladost u šezdesetim. Trenutno boravi na svom selu Ljubanje, Srbija, gde uz podršku porodice i umetnika Miloša Bojovića radi na transformaciji i restauraciji starih porodičnih kuća sa ciljem otvaranja ovih prostora za dalja okupljanja i proširivanje saradnji.
Pored nekoliko samostalnih izlozbi, učestvuje u više nacionalnih i internacionalnih grupnih izložbi kao i kolaborativnih projekata. Njen animirani film Sestrinstvo prikazivan je na više filmskih festivala u Evropi i SAD-u. Na 69. Martovskom festivalu u Beogradu (2022), Jelenin eksperimentalni film Iznutra nagradjen je kao najbolji film u kategoriji eksperimentalnog filma i video arta.
Miloš Bojović (1990, Užice). Studirao je književnost i fotografiju. Interesuje ga istraživanje onog drugog sveta u koji stupamo u liminalnom prostoru: sveta mašte. Traga za mogućnostima postojanja, odlaska i povratka, promene mesta zarad promene sebe. Izlagao je. Svoje interesovanje za sliku, zvuk i tekst ujedinjuje u video radovima i filmu. Suosnivač je produkcijske kuće ŽTMRLJ.PROD koja se bavi video produkcijom i istraživanjem u domenu andergraund filma, video spotova i stop-motion animacija. Član je kolektiva Mladost u šezdesetim. Sarađuje sa umetnicom Jelenom Prljević na različitim umetničkim i komercijalnim projektima. Bavi se pisanjem. Tekstove objavljuje u onlajn magazinu Tag zine, pokrenutog od strane Save Zologa, u kome je jedan od urednika. Živi u Požegi.
Nekada-negde-o-nekom-vremenu je multimedijalna instalacija koju čine projekcija oživljenih razglednica, audio snimci i ploče epoksidne smole u koje su zarobljene fotografije. One asocijativno povezuju radnike i radnice nekada i radnike i radnice sada. Epoksidna smola simulira ćilibar koji, nađen u prirodi, čuva artefakte možda-ne toliko-daleke prošlosti.
Kao polazne osnove, za svaku od tri animacije, uzete su arhivske fotografije iz perioda izgradnje i radnog zenita fabrike Mladost. One su, preštampavanjem i manuelnim animiranjem pokreta, oživljene. Ovako oživljene, fotografije, sagledane kroz pločice epoksidne smole, svojim formatom i dimenzijama odgovaraju nekada-negde, o-nekom-vremenu nađenim razglednicama.
———
Igor Jovanović je autor eksperimentalne muzike iz Požege. Kroz glavni solo projekat Lezet i druge aktivne sastave i duete (Koi Karp, FiXtion, Imperial Needles, Pluto’s Head, NOMA, B.O.G. i dr.) stvara muziku na tragu umetničke i popularne muzike 20.veka. Do sada je u različitim formatima objavio 198 muzičkih albuma u 27 zemalja i ostvario saradnju sa preko 2000 muzičkih i vizuelnih umetnika, vlasnika izdavačkih kuća i drugih delatnika u kulturi.Učestvovao je na mejlart izložbama, radio emisijama specijalizovanih muzičkih i dramskih sadržaja, umetničkim aktivnostima grupe/inicijative „Umetnost u prolazu“. Od 2021. je član umetničkog kolektiva „Mladost u 60-tim“. Član je udruženja „31210 Požega“ i „Kulturni sklop“.
Mašine su audio-vizuelni rad koji se sastoji od dečjih crteža i igračaka koje predstavljaju mašine za šivenje, i snimaka pojedinačnih aplauza koji se aritmično preklapaju. Rad razmatra položaj radnice-majke i značaj njenog rada iz dečje perspektive.
————
Marija Kandić (1981, Užice) – muzičar, akordeonistkinja, nastavnica harmonike, kulturna radnica. Požežanka koja duži niz godina živi i radi u Nemačkoj, završila je postdiplomske studije kod prof. Ivana Kovala i kod prof. Štefana Husonga na Visokim školama za muziku u Vajmaru i Vircburgu. Kao muzičar (harmonika) je svestrano angažovana – solistički, u različitim kamernim sastavima, ansamblima, gost u simfonijskim orkestrima – u polju savremene, klasične i barokne muzike, opere, operete, pozorišta, plesnog teatra, improvizacije, pop-avangarde/džeza, filmske muzike, instrumentalne pedagogije. Koncertirala je u brojnim gradovima Evrope kao i u Kanadi, posvećuje se (premijernim) izvođenjima savremene muzike i sarađuje sa kompozitorima. Sudelovala je ulogom u igranom filmu Anatola Šustera “Vazduh” (2017) i na dva studijska albuma vokalne umetnice Pegelia Gold (Polaris 2013, Echospheres 2017).
www.marija-kandic.blogspot.com
Muzički nastup zajedno sa Igorom Jovanovićem
Čovek i Mašina
Igor Jovanović LEZET i Marija Kandić se za priliku ove izložbe prvi put udruženo bave zvučnim fenomenima mašina kojima se koriste – harmonike (kompleksno građenog muzičkog instrumenta) i mini-sintisajzera (instrument za elektronsku sintezu zvuka). Zvučni prostor je proširen i objektima – dečjim mašinama za šivenje. U zajedničkim improvizacijama koriste ponavljanje (mašina), raduju se iznenađenju slučajnosti (čovek) i kreću igrom u istraživanje mašine – kao instrumenta – kao proširenja fizički ograničenih čovekovih mogućnosti.
Oksana Omelčuk (1975), beloruska kompozitorka koja živi i radi u Kelnu (Nemačka), napisala je „Pet posveta nepoznatim primaocima“ (2013) za harmoniku i elektroniku. Njena kompozicija (pet minijatura) je mali festival igre semplovima (gotovim pred-produkovanim muzičkim materijalima) i igre našim ličnim, unutrašnjim arhivima muzičkih sećanja i asocijacija, a harmonika je tu drug za igru uživo, mikrotonalno drugačije naštimovana od precizno pripremljenog elektronskog materijala.
———
Slobodanka Milošević (1988, Požega). Diplomirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu na grafičkom odseku 2012. godine, a 2014. završila i master studije iz oblasti crtanja na istoj akademiji. Samostalno izlagala 2013. godine u Gradskoj galeriji Požega kao i na više od 40 kolektivnih izložbi. Članica Centra za vizuelna istraživanja „Krug“ i Kolektiva MU60. Radovi joj se nalaze u kolekciji Kulturnog centra Požega (otkup Ministarstva kulture i informisanja RS). Učesnica više međunarodnih likovnih kolonija i simpozijuma. Dobitnica specijalne nagrade na 15. Međunarodnom bijenalu umetnosti minijature u Gornjem Milanovcu. Dobitnica prve nagrade na Užičkom regionalnom likovnom salonu 2020. godine.
Radovi pod zajedničkim nazivom Zastave mladosti načinjeni su od mnoštva stilizovanih košulja/haljina, organizovanih tako da podećaju na (izbledelu) zastavu SFRJ. Oblici su referenca na proizvodni program fabrike „Mladost“ ali su takođe organizovani u formacije poput ljudi koji se drže za ruke i grade jedan kolektiv. Tu pozitivnu atmosferu zajedništva, koja donosi boljitak, koja je izgradila jednu fabriku i jednu državu (koje više ne postoje), narušava izbledelost „zastave“ koja nas vraća u realnost.
———
Lazar Mitrović (1992, Požega). Diplomirao na Filološko umetničkom fakultetu u Kragujevcu, na odseku za primenjenu umetnost, na katedri za grafički dizajn. Nakon završenih osnovnih studija 2016. godine, upisuje master studije na istom fakultetu, a tokom istih pohađa i završava „Golden Bee Academy’“. Kasnije nastavlja obrazovanje na nacionalnom univerzitetu u Hanoju, u Vijetnamu, gde studira vijetnamski jezik. Izlagao je radove na oko 60 međunarodnih izložbi u inostranstvu i 20 izložbi u zemlji. Bavi se ilustracijom, grafičkim dizajnom, animacijom, konceptualnom umetnošću, glumom itd.
Praseća brigada, 2022, crtež, 50×70 cm
—-
Vojislav Nedeljković, diplomirao je 2006. na Fakultetu umetnosti u Zvečanu, likovni odsek, smer grafika, u klasi profesora Zorana Jovanovića Dobrotina. Izlagao je jedanaest puta samostalno i više puta grupno u zemlji i inostranstvu.
Omnia mea mecum porto je print-poliptih sačinjen od devet jednakih delova. Inspirisan je pričom nekih radnica „Mladosti“ koje su angažovanjem u fabrici pronašle izlaz iz teške porodične situacije u kojoj su se našle. Šansa koju su dobile u „Mladosti“ im je pružila novi, dostojanstven život, bez nasilja i poniženja.
—–
Uroš Pavlović je vizuelni umetnik, ilustrator i grafički dizajner. Rođen je 1986. godine u Požegi.
Diplomirao na grafičkom odseku Akademije umetnosti u Novom Sadu. Živi i radi u Beogradu.
Đorđe Cvijović (1990, Užice). Diplomirao je na katedri za neohelenske studije, Filološkog fakulteta u Beogradu. Bavi se svime što ima ili nema veze sa jezikom i zvukom.
Strip Štafeta mladosti
Scenario: Đorđe Cvijović
Crtež: Uroš Pavlović
Strip Štafeta mladosti je alegorijski prikaz i slobodna interpretacija svedočanstava bivših
radnica „Mladosti“ iz knjige „Priče iz Mladosti“. Nastao je za potrebe izložbe „I sve smo mi to izgradili, liko!“ 2022. godine. Štampan je u tiražu od 50 primeraka, riso štampom u dve boje. Sadrži 4 strane, dimenzija 29,7 x 21cm.
—-
Sandra Ratković (1980, Frankfurt na Majni, Nemačka)
Fotografkinja iz Berlina. Završila magistarske studije istorije umetnosti (Univerzitet u Frankfurtu na Majni) i stekla je diplomu profesionalne škole za fotografiju „imago Fotokunst Berlin“. Izlagala veliki broj puta samostalno i grupno širom sveta i boravila u umetničkim rezidencijam. Objavila nekoliko knjiga fotografije Moscow. Moscow. Москва́, Hatje Cantz Publishing (2017); Merseyside and Brexit, Hatje Cantz Publishing (2020); Street art in the countryside, Kunstverein Donnersbergkreis (2022).
Zanimaju je transformacije u društvu i njihov uticaj na živote ljudi i njihovog vizuelnog okruženja. www.sandra-ratkovic.com
Žensko telo kao mesto sećanja na međunarodnu deindustrializaciju, (2022 – )
„Fotografišem bivše radnice fabrika tekstila na njihovim ranijim radnim mestima. Radnice nose odeću zatvorenih fabrika tekstila u Srbiji i Nemačkoj (bluze iz Mladosti – Srbija, mantile i kapute iz Kluza – Srbija, unihopke iz Esde – Nemačka, a fotografisane su ispred šivaće mašine Singer proizvedene u Nemačkoj). Na ovaj načim, telo postaje simbolično mesto sećanja na međunarodnu deindustrijalizaciju.“
Zahvaljujmo se Gordani Bajić i Snežani Varagić na doprinosu ovom radu.
—-
Gošća umetnica: Sofija Vojinović
Sofija Vojinović (1991, Čačak) Osnovne i master studije završila je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na slikarskom odseku. Učestvovala je na više grupnih izložbi u Srbiji, i realizovala samostalne izložbe: Crtež crteža senke crteža u galeriji Reflektor u Užicu, PRED-POSTAVKA u galeriji Doma omladine Beograda, DOM U DOMU u srednjem holu Doma kulture u Čačku.
Živi i radi u Čačku, od 2016. godine, kao nastavnik umetničke grupe predmeta u srednjoj Mašinsko-saobraćajnoj školi.
Crtež crteža senke crteža, 2015 – 2021.
Crteži predstavljaju skup fragmenata – senki koje su bile prisutne kao deo nekog prethodnog događaja, mesta, radova koji su nestajali po završetku izložbi.
Dom u Domu kulture, 2022.
Posle zatvaranja izložbe u srednjem holu Doma kulture u Čačku, zatičem scenu krečenja senki koje su bile deo postavke. Kao zaštita poda ispod oslikanih panoa, iskorišćeni su transparenti koji su nekada služili za najavu kulturnih događaja. Senke koje su određeni period bile prisutne u Domu kao naslikane projekcije uspomena, sada zajedno sa transparentima postaju sećanje.
—
Kustoskinja izložbe:
Slađana Petrović Varagić (1975, Zenica)
Diplomirala je na Filozofskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu, na odseku za istoriju umetnosti. Magistrirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na grupi Studije Filma i medija. Kustoskinja i producentkinja u oblasti vuzelnih umetnosti i filma.
* * *
O Kolektivu Mu60
Kolektiv Mladost u šezdesetim – Mu60 je nastao 2018. godine, a danas ga čine umetnici/ce: Slobodanka Milošević, Vojislav Nedeljković, Uroš Pavlović, Milica Đorđević, Sreten Vuković, Miloš Bojović, Đorđe Cvijović, Igor Jovanović, Lazar Mitrović iz Požege, Jelena Prljević iz Užica, Filip Andrić iz Beograda, Marija Kandić iz Nemačke/ Požege, Sandra Ratković iz Nemačke i Slađana Petrović Varagić (kustoskinja). Dosadašnje aktivnosti kolektiva podržali su: Fondacija Jelena Šantić i Rekonstrukcija – Ženski Fond, kao i članovi/ce kolektiva.
Izložbe kolektiva Mu60:
1. Mladost u šezdesetim, Galerija savremene umetnosti Pančevo, 2019.
2. Mladost u šezdesetim, Galerija SKC i Galerija Kontakt, SKC Kragujevac, 2020.
3. Jutros već su drugi mladi, Galerija Remont, Beograd, 2021.
- I sve smo mi to izgradili, liko!, Samoorganizovana galerija Knjaza Miloša 29 Požega, 2022.
