Priču o malim ljudima i velikim problema, predstavu O medvjedima i ljudima, izveo je ansambl sarajevskog Narodnog pozorišta pred publikom 25. festivala Bez prevoda.
Nedavno preminuli hrvatski pozorišni, televizijski i filmski glumac i pozorišni reditelj Saša Anočić, preneo je na scenu svoju intimnu emotivnu priču i predstavom zaokružio svoj život, čulo se od glumaca tokom razgovora o predstavi u holu pozorišta.
– Ima mnogo, mnogo njega u ovoj predstavi. Njegovog života, njegovih strahova, dilema, tragedija… Svi likovi u ovoj predstavi su likovi koji su bili u njegovom životu, koje je on posmatrao, gledao, doživljavao. Neki su bili jako bliski, u porodici, neki su bili prijatelji, neki poznanici, tako da su to bili ljudi koji su ga se jako ticali, rekla je Mediha Musliović. Ona igra Zdenku, ženu sa detetom koju je muž izbacio iz kuće.
Lik kojeg igra glumica Minka Muftić živi u uobrazilji, sa vizijom nepostojećeg nameštaja na sceni. Plan i vizija, kako je podsetila, pomažu da nevidljivo pretvorimo u vidljivo.
– Saša je hteo da se poigra sa tim vidljivim i nevidljivim svetom. Zapravo, imamo iluziju i stvarnost. Sa pravom stare kulture i civilizacije postavljaju pitanje i špekulišu sa tim – da li je ovo zbilja, da li je ovo realnost ili je iluzija kako kažu Maje na Sanskritu, rekla je Muftić istakavši da bez uobrazilje ne bi bilo ni umetnosti.
Nedostatak bliskosti, poštovanja i razumevanja u partnerskom odnosu, nedostatak dece u bračnoj vezi, manjak roditeljske brige, nedostajanje novca, vidljiva prevara, izdaja, osveta, izostanak zdravog odnosa sa najbližima usled životnih oštećenja, muči likove priče O medvjedima i ljudima i upućuje na dileme šta uraditi kada je teško, boriti se ili bežati.
Oštećenja mogu imati svi, i ljudi sa plišanim medama koji žele dobro a dobiju suprotno, prisutni na sceni i van nje, vidljivi i nevidljivi ljudi, sa ili bez dijagnoze.
– Mom liku je sve dozvoljeno, on nije imao problem sa nevidljivim svijetom, imao je dijagnozu, a moj lični problem je to što je morao da ima karakter na sceni. Složili smo se da treba da bude dobar čovjek, što je najteže igrati na sceni. Još kad imaš dijagnozu, onda je to mnogo teže, istakao je glumac Nerman Mahmutović na razgovoru o predstavi u holu pozorišta.
Pozorišni kritičar i novinar Bojan Munjin je ukazao da ima jako puno nevidljivog lošeg koje se zaboravlja. Podsetio je da predstava počinje molitvom.
– Dakle, čovek se moli zato da bi bio dobar i da bi ga to navelo na dobar put. Ako u toj molitvi možemo dodati rečenicu iz starih knjiga, ona bi glasila- Bože koliko košta da prodam svoju dušu, a koliko da je povratim. Ova predstava zapravo govori o tome. Svi smo u tome. Svi bi nešto da napravimo dobro, ali ne ide. Stalno, svaki dan se mučimo, činimo malo dobrog, a onda napravimo i neki mali zločin koji je gotovo nevidljiv, a zapravo se sve to slaže, kao jedna planina, pojasnio je Munjin.
Pogurao je Anočić granice i izbacio iz zone komfora glumca Aleksandra Seksana, kako je objasnio, tražeći od njega da prvi put u životu zaigra na pozorišnoj sceni sa nevidljivim partnerom.
– Još uvek mi teško nekako da pristanem na te stvari, dodao je Seksan.
Lik deteta po imenu Zlatan nije vidljiv u svađama, ali je prisutan na kraju predstave.
– I tu je problem, ali nekako izgura da ima taj finalni pozdrav sa čovekom sa kojim je proveo većinu vremena, rekao je desetogodišnji Isa Seksan.
Njegov otac u stvarnom životu i vidljivi partner na sceni Aleksandar Seksan zbog osvete je pred činom revolta na kraju predstave.
Kraj je drugačiji u originalnom Anočićevom tekstu.
– Ali je ostavljena mogućnost pošto je ovo, nažalost, Balkan gde su se retko kada dešavali neki hepi endovi, rekao je Aleksandar Seksan.
Predstava je od publike dobila ocenu 4,13.
Prema navodima selektora Munjina, predstava velikom transformacijom načina izvedbe govori o snazi umetnosti.
– Mogli ste to jednostavno ispričati, ali niste. U tome je keč, u tome je kvaka da zapravo preko tako jednog koluta unatrag mi jasnije doživimo ono što je zaista važno, rekao je Munjin.
Važno je bilo kritičaru Almiru Imšireviću podsećanje da smo ljudi i da treba biti otvoren, da publika ne treba da bude samo kritična već da sa glumcima deli i strah.
Imširević je rekao da dobri komadi navode publiku da se uključi i zapita šta bi uradila i kako bi postupila u datim pričama.
Imširević i dalje traga za odgovorima na pitanje o razlozima kratkog trajanja scena, o namerama reditelja.
– Uključio sam se kao dramaturg, kao neko ko se bavi pisanjem, pokušavajući da dešifrujem Anočićev rukopis. Nedostaje tvorac celine da odgovori na naše probleme, dodao je Imširević.
https://www.jpf.uzickopozoriste.rs/index.php/item/1120-25-jpf-bilten-br-3
