Kada se mlad čovek u Srbiji odlučuje da studira Filološki fakultet, pa još neku od srbističkih grupa, nema puno pitanja, sagovornik se nasmeje malo sažaljivo, malo bojažljivo.
A zapravo… kada birate da u Srbiji učite o srpskom jeziku, književnosti i kulturi trebalo bi da ste na najboljem mestu na svetu za to. Trebalo bi.. No mnogo šta bi trebalo pa ipak ne biva.
Vest da je za studije srpskog jezika i književnosti bilo malo interesovanja, odnosno, da budemo potpuno iskreni, da interesovanja i nije bilo, ne možemo uzeti za naročito šokantnu jer ona jeste rezultat onoga što mi danas jesmo i ka čemu stremimo.
Komentarišući ovu ponižavajuću situaciju za srpsku filologiju (101 kandidat prijavljen u Beogradu, 29 u Nišu, 17 u Novom Sadu) profesori razloge nalaze u lošem položaju prosvetnih radnika, malim primanjima i statusu koji predmet Srpski jezik (i književnost) ima. I to je sve u redu. Ali to nije sve. Problema je mnogo više i problemi su mnogo složeniji da bi povećanje plate i status predmeta to mogli pokriti.
Za početak, jedan sam od onih koji znanje visoko vrednuju i smatraju ga ekskluzivitetom, tako da nemam baš puno pohvalih reči o onima koji se školuju preko kurseva od 2 meseca, pa i fakultete završavaju preko Google-a (Hvalio se Istok Pavlović da je tako završio sve smerove FDU-a), no… U dvadeset i prvom veku fakultet mora da bude otvoren i da komunicira sa društvom, promenama u njemu i zahtevima koji se umnožavaju. Govoriti samo o prosvetnim radnicima i njihovom položaju znači studente usmeravati samo na jednu stranu, a to, nužno, ne mora biti tako. Neće se ni izdavačke kuće, PR agencije i televizije baš otimati oko njih, ali zašto ne ukazati i na to. Važno je shvatiti da li na fakultetima školujemo mlade naučnike ili nastavnike, da li želimo da odu u svet načitani ili naučeni, kreativni ili spremni da upijaju novine iz teorije, da budu dobri predavači ili izvanredni istraživači.
Fakulteti moraju da promene svoje politike, da se zajednicu stave ispred autoriteta pojedinca i postanu mesta na kojima će završavati slobodni, misleći i veliki ljudi.
Istini za volju, nisu svi toliko izuzetni da završe na institutima, niti na fakultetu, a tamo završavaju najbolji među nama, zar ne? I ako je neko već dospeo u te institucije nek se pored svog naučnog i pedagoškog rada osvrne u samozadovoljnosti i komforu, pa pokuša da menja letargiju u koju se zapalo. Da se razumemo, ne govorim ovo napamet niti mislim da se sa akreditacijama lako može manevrisati, ali zaposleni na fakultetu bi zaista mogli poslušati mlađe, pokrenuti se i menjati.
Fakulteti moraju da odluče da stupe u kontakt sa realnošću, ali pre njih to mora da učini ova zemlja.
Kaže jedna naša poslovica da riba smrdi od glave, a da se od repa čisti i zato bismo morali da porazmislimo kakav odnos naša državna glava ima spram jezika, književnosti, kulture i tradicije. Dok izvodimo vojne vežbe i otvaramo fabrike pitam se za koga to činimo. Koga i šta mi to branimo i za koga i šta mi to petljamo? Kad nestane jezika i nasleđa, nestaće i nas i to jeste suština (svaka floskula je nosi). Možda će nas neki IT stručnjak pretvoriti u igricu, možda ćemo hologramski animirati neke druge narode, ali postojati, u najširem smislu te reči, nećemo.
Pasti u očajanje i frustraciju je lako, naročito kad shvatite da imate 27 godina, profesor ste književnosti i već 20 godina u kontinuitetu učite (8 godina osnovna + 4 godine srednja + 8 godine osnovne, master, a sada i doktorske studije), no sa platom prosvetnog radnika i nepostojećim društvenim benefitima ne možete puno šta van plaćanja kirije i računa, ali ako bismo lako odustajali onda stvarno ne bismo ostavili nikakav zalog onima koji će, nadam se, doći.
Zato ludo verujem da se ne smem ,,opustiti jer predajem srpski“, niti dati ocenu jer ,,kome srpski treba“, ali ne bih da me društvo, odgovorne institucije i pojedinci demantuju.
Kad imamo problem sa kožom stavljanje pudera nam neće pomoći, ali dermatolog hoće. Kad imamo problem sa neatraktivnim studijama Instagram stranica nam neće pomoći, ali ozbiljne promene podržane od strane države, hoće.
Ja sam tu, spreman da pomognem. I mnogo je drugih koji bi mogli pomoći i više od mene. A ovoj zemlji trebaju obrazovani, sposobni i voljni da menjaju stvari, zar ne?
Neko to radi iz Skupštine, neko iz učionice. Za učionice, još uvek, trebaju fakulteti.
Pitanje bavljenja srbistikom je mnogo šire i ozbiljnije nego što nam se to može učiniti, zato budimo pametni već danas, sutra će možda… Nadam se da neće.
Studirajte, kolege, srpski jer srpski jezik, ali ni književnost, nemaju nikog osim nas!
Mladen Stanić,
master profesor srpskog jezika i književnosti
i doktorant na Filološkom fakultetu UB
