Osobe sa invaliditetom suočavaju se sa brojnim preprekama i nerazumevanjem društva. Međutim, dodatni izazov nastaje kada postanu žrtve nasilja od onih koji bi trebalo da im pruže najveću podršku – članova porodice i bliskih osoba.
Kada roditelji dobiju dete sa invaliditetom, suočavaju se s ogromnim društvenim i ličnim očekivanjima, bez obzira što su se neke stavovi promenili i dalje smo patrijarhalna sredina u kojoj se to često smatra “Božjom kaznom”, ističe u podkastu Glas za promenu Ana Đokić, sekretarka Udruženja invalida Zlatiborskog okruga. Dodaje da i dalje postoji stigma i strah od osude okoline.
- Roditelji često prolaze kroz faze krivice i preispitivanja, pa se dešava da optužuju čak i dete za sopstvene životne promene – odustajanje od posla, promene načina života, ili nemogućnost ispunjavanja ličnih želja i planova. Sve ovo je oblik porodičnog nasilja, rekla je Đokić i ukazuje da roditelji teže danas da deci omoguće sve što deci sa invaliditetom stvara dodatni pritisak jer ako im neko omogućava sve onda i ona moraju da budu još bolja i ne smeju ih razočarati.
Vrste nasilja nad osobama sa invaliditetom
Najčešći oblik nasilja jeste psihološko nasilje. Roditelji, pod pritiskom društvenih očekivanja, mogu vršiti pritisak na decu da budu najbolji učenici, da budu savršeno vaspitani i prilagođeni normama, da postižu visoke rezultate u svemu što rade. Dete se može povući u sebe zbog prevelikih očekivanja i osećaja krivice, što može dovesti do ozbiljnih emocionalnih posledica. U radu sa institucijama socijalne zaštite i obrazovnim ustanovama prepoznato je da se deca sa invaliditetom retko poveravaju o nasilju u porodici. Međutim, kada se roditelji suoče s tim informacijama, često ih negiraju i odbacuju tvrdnje da bilo kakvo nasilje postoji. Bez obzira koliko radite sa decom kroz programe, psihološka svetovališta jako malo se radi sa okruženjem u kome se deca nalaze, upozorava Đokić.
Ona navodi na drugi vid nasilja koji je naročito prisutan u manjim sredinama, a to je ekonomsko iskorišćavanje. Zbog teške materijalne situacije, roditelji ponekad koriste decu sa invaliditetom kako bi ostvarili određene finansijske beneficije, uključujući prosjačenje i prikupljanje sredstava za lečenje koje ponekad i nije moguće. Institucije često imaju ograničene mogućnosti da reaguju u ovakvim slučajevima, jer su osobe sa invaliditetom zavisne od svojih najbližih i retko prijavljuju zloupotrebe.
Fizičko nasilje nad osobama sa invaliditetom zavisi od obrazovnog i socio-ekonomskog statusa porodice. U siromašnijim i ruralnim sredinama dešavaju se i slučajevi fizičkog zlostavljanja, ali zbog neprijavljivanja i straha od posledica, ovakvi slučajevi retko izlaze na videlo, upozorava Đokić.
Položaj žena sa invaliditetom u partnerskim odnosima
Žene sa invaliditetom su često psihološki jače od muškaraca u istoj situaciji, ali se i dalje suočavaju sa specifičnim izazovima u partnerskim odnosima. Retko je da muškarac bez invaliditeta bude u vezi sa ženom sa invaliditetom, dok je obrnuta situacija češća. Kada žena stekne invaliditet tokom života, često dolazi do problema u partnerskim odnosima – partneri ih vide kao nesposobne, manje atraktivne i nefunkcionalne supruge i majke. U mnogim slučajevima, dolazi do razlaza ili emocionalnog udaljavanja, a žene ostaju bez materijalne podrške.
Kada roditelji dobiju dete sa invaliditetom, često dolazi do raspada porodice, gde se za stanje deteta najčešće krive majke. U najvećem broju slučajeva, majke su te koje ostaju uz dete i preuzimaju brigu o njegovom razvoju i obrazovanju, često na uštrb sopstvenog poslovnog i ličnog života, zaključuje Đokić.
