Gde su radnici koji su početkom aprila slavili otkaze u ivanjičkom „Špiku“?
N. Kovačević/Foto: Info LIGA
Četrdeset četiri radnika preduzeća „Špik“ iz Ivanjice su nedavno ostali bez posla. Ništa nebično za sadašnjicu Srbije. Međutim, ono što nije baš uobičajeno je to što su radnici otkaze slavili uz pesmu i trubače.
„Oj drugovi, jel’ vam žao, rastanak se primakao“, orilo se iz radničkih grla dok su početkom aprila napuštali fabriku. Slavlje su nastavili obližnjij u kafani, preko puta fabrike u kojoj su neki od njih radili skoro četiri decenije.
Međutim, iza nadrealnog prizora sredovečnih radnika, koji je tada obišao Srbiju, vreme je pokazalo – krilo se nešto drugo, samo ne radost i sreća.
„To je bio izraz našeg srpskog inata. Sponatno smo se dogovorili da organizujemo slavlje i da to bude nešto jedinstveno, da se o tome priča, iako niko od nas nije bio srećan. Toliko godina smo zajedno radili, pomagali jedni drugima i želeli smo da pokažemo da smo ostali prijatelji. Tog dana smo se rastali uz pesmu i muziku, a sutradan smo svi plakali“, kaže Zoran Orestijević, koji je otkaz dobio nakon 35 godina rada u ivanjičkom „Špiku“.
Radnici, kažu, nisu oštećeni. I, sve je bilo po zakonu. Isplaćene su im otpremnine od po 5.000 do 6.000 evra, u zavisnosti od godina radnog staža.
„Sve je po zakonu, a to što ne znamo šta ćemo, šta će biti sa nama i našim prodicama – nikoga ne interesuje“, dodaje Orestijević, bivši glavni fabrički tehnolog i poslovođa stovarišta.
On, kao i ostali radnici, navode da privatizacija nije bila dobra i da se vlasnik nije domaćinski odnosio prema fabrici, u kojoj je nekada bilo 1.500 ljudi.
„Mimo svih problema, fabrika je mogla uspešno da radi i da se njome ponosi cela Srbija“, smatra Orestijević i podseća na to da je 2006. godine, u trenutku privatizacije, radilo 230 radika, a danas – svega 24. To bi, kako ocenjuje, trebalo da bude veliki problem za loklanu zajednicu i državu, a ne samo za one koji su dobili otkaze“. On nije mogao da se prijavi na biro za nezaposlene, zbog ranijih prekida u radnom stažu, kako bi ostavrio pravo na prevremenu penziju. Problem će, nada se, pokušati da reši tako što će otvoriti radnju za proizvodnju ćumura, jer se time bavio njegov otac.
I Zoran Ćeriman je ostao bez posla, nakon 34 godina staža tehnologa i smenovođe. Trenutno je građevinski radnik. Postavlja kamene ploče na kuće od prirodnog matrerijala. Nedavno slavlje u kome je i sam učestvovao, dodaje, osim lepog druženja, bio je i način da se javnosti i državi skrene pažnja na stanje u tom preduzeću.
Miljko Radović, predsednik fabričkog sindikata „Nezavisnost“, uspeo je da zadrži posao. Po zakonu, ne može da bude otpušten dok je sindikalni funkcioner. Navodi da sindikat nije mogao da spreči otkaze jer su, kako kaže, bili po zakonu, uz ponuđeni socijani program i obrazloženje poslovodstva da je obim posla smanjen.
„Prošle jeseni i početkom aprila ove godne, optustili su ukupno 84 radnika i sada nas je 24, od kojih samo polovina radi u proizvodnji. Umesto iverice, sada isključivo prozvodimo pelet“, kaže Radović i navodi da je prosečna starost radnika koji su dobili okaze 55 godina i da se niko od njih nije zaposlio.
„Ko će da ih zaposli u tim godinama? Većina se prijavila na biro, a jedan će u penziju. Dobili su otpremninu u visini od 30 odsto od bruto ličnog dohotka po godini radnog staža, što je minimalni iznos koji je propisan zakonom“, objašnjava naš sagovornik.
„Nisu oni doveli trubače da igraju i pevaju od sreće, nego iz inata i da bi skrenuli pažnju javnosti da ostaju bez posla i egzistencije. Znam da su sutradan plakali, ali su to krili. Teško je kada sa 30 ili 35 godina staža dobijete otkaz“, poručuje predsednik fabričkog sindikata.
Gazda ne dolazi
„Šta da vam kažem, kada gazda iz Italije deset godina nije došao u firmu? Pre sedam ili osam godina zakidali su na plati, 6.000 do 11.000 dinara mesečno po radniku, pa je četrdesetak zaposlenih tužilo firmu i novac im je isplaćen. Čudi me da država ne reaguje i ne mogu da razumem da se to dešava, iako imam 57 godina“, kaže Zoran Ćeriman. Kao sindikalac, i ranije je ukazivao na nepravilnosti u fabrici, ali bezuspešno. Niko iz nadležnih ministarstava i inspekcija, kaže, nije reagovao. Ipak, kako ocenjuje, za razliku od poslodavaca koji isplaćuju minimalac, zarade u ivanjičkoj firmi su bile od 35.000 do 45.00 dinara, uz plaćene sve doprinose, i nisu mnogo kasnile.
Sudbina fabrike
Miljko Radović podseća na to da je „Špik“ prodat italijanskoj kompaniji „Fantoni group“ za četiri miliona evra, uz obavezu da uloži 10 miliona evra, ali se to, osim nabavke neke opreme, kako kaže,, baš i nije video“. „Od samog početka, to nije bilo dobro. Vlasnici nisu dovoljno ulagali, već su kalkulisali, a fabrika je mogla uspešno da radi. Njihov cilj je, verovatno, da je prodaju. Bio je zaintresovan direktor preduzeća „Matis“ iz Ivanjice, koji je slao u Vladu Srbije svoj biznis plan za izgradnju sportskog centra, ali ne znam šta je bio sa tim. Ima i druguh priča o sudbini fabrike, ali bog sveti zna šta će biti“, kaže Miljko Radović.
