Povodom obeležavanja 100 godina od rođenja akademika Vladete Jerotića, (Vladeta Jerotić rođen je 2. avgusta 1924. godine) u četvrtak, 1. avgusta je u ogranku Biblioteke Ljubiša R. Đenić Čajetina na Zlatiboru održana tribina Snovi, ličnosti i individuacija Vladete Jerotića.
O knjizi Snovi Vladete Jerotića, koja je drugo delo objavljeno po sopstvenom zaveštanju akademika Jerotića, govorio je profesor Žarko Trebješanin, a tribinu je vodila Mirjana Crnčević bibliotekar Specijalne biblioteke Čigota. Knjiga Snovi je nastala na osnovu snova koje je Jerotić zapisivao punih sedam decenija od 1953. do 2018. godine i tako je sačinio zbirku od svoja 242 sna.
Kako je profesor Trebješanin rekao, Jerotić je veoma cenio snove čak je često na predavanjima preporučivao da ih zapisujemo.
–Akademik Jerotić snove nije smatrao besmislenim, već ih je mnogo uvažavao i smatrao je da su oni jedan bitan deo našeg života. Ova knjiga o snovima je najbolji dokaz koliku pažnju je posvećivao snovima. Mi možemo sebe da upoznamo donekle instrospekcijom, samoposmatranjem. Snovi su jedan od glavnih puteva da dođemo do nesvesnog, naravno nisu jedini, to možemo i sa slobodnim asocijacijama, tu su i neke predstave koje nam se spontano javljaju i drugo, rekao je Trebješanin.
Tokom tribine bibliotekar Ljiljana Rakić je čitala neke od snova Vladete Jerotića koje je tumačio Žarko Trebješanin.
-Knjiga Snovi je sastavljena od zapisa snova bez dodavanja i korekcija. Tu nema asocijacija, koje su ključ za otključavanje tajni. Moguće je da je akademik Jerotić iz dva razloga ostavio snove bez asocijacija, mislim da mu je bilo sasvim dovoljno što se tim snovima otkriva, a možda je baš želeo ih ostavi tako, naveo je Trebješanin.
Iz publike je bilo pitanje da li oni koji loše pamte snove treba da porade na tome i šta se dešava kada ne pamtimo snove.
–Eksperimentalno je dokazano da kada vidite pokrete očnih jabučica, pa probudite čoveka i pitate ga šta je sanjao on tada zna o čemu je sanjao. To je dokaz da mi sanjamo, ali ne pamtimo. Jedno objašnjenje je da mi sanjamo neke stvari koje ne bismo voleli da znamo, znači to je ono potisnuto i ide u prilog Frojdu. Ali moguće je i da ne pamtimo snove, jer neki snovi nam deluju besmisleno. Kada zapišemo san tačno kako smo sanjali to bude niz nepovezanih rečenica i nama to nema smisla. A kada je nešto besmisleno to nam je teško da pamtimo. A neki snovi su banalni, nisu uvek mitski, fantastični kao snovi u ovoj Jerotićevoj knjizi. Zato je važno da se čovek usmeri na snove i da pokuša čim se probudi da ih se seti. Malo da se pomuči, da se priseti, zapiše ih i što se više sećate snova i usmeravate pažnju na to više ćete i sanjati, rekao je Trebješanin.
Mirjana Crnčević je na kraju tribine upitala profesora Trebješanina o odnosu porodice i vrednosti u društvu i da li smo u modernom društvu, raspadom porodice dobili i raspad svih vrednosti?
–Svakako da je to povezano. Možda je bitnije da dolazi do raspada sistema vrednosti u društvu. Porodica je društvo u malom i sigurno najznačajnija mala grupa za čovekov razvoj. Ona je taj poslednji bedem. Kada dolazi do anomije u društvu, do toga da se više ne poštuju nikakve norme i vrednosti onda porodica postepeno popušta. Ako porodica ne neguje te vrednosti i ne dobijete ih tu, onda teško da ćete to naučiti u školi, kazao je Trebješanin.
