Autor: Aleksandra Ranković
Izvor: Radio Luna
Još od rodjena roditelji su nas delili na sinove i kćerke, poslušne i neposlušne, mirne i nemirne…U školi je sledila podela na kampanjce i štrebere, mamine i tatine naslednike, odlikaše i ponavljače.
Uvek sam volela ponavljače i njihov buntovnički duh bez obzira na visok IQ, kretivnost i široka interesovanja. Neki od njih su apsolvirali teme koje ih interesuju i postali istinski eksperti u oblasti kojom se bave. Oni klasični štreberi sa socijalkama i staklima ko dno tegle sa prezirom su gledali u nas koji smo, tu i tamo kidnuli sa časa, pili domaću kafu u lokalnom kafiću kraj Užičke gimnazije… i onako kampanjski, kad nam curi vreme sedali i zagrejali stolice i završavali razred sa odličnim uspehom.
Kad smo već kod odlikaša pitam se šta to znači biti odličan? U čemu? Kome? Zbog čega?
Ko, šta, gde, kako i zašto? Zbog koga i čega? Koga se još to tiče? Osnovni postulati novinarstva. No, kako se danas blogeri, influenseri, tviteraši i drugi pisci i spisateljice po društvenim mrežama nazivaju novinarima a nisu napravili vesti za lokalni radio niti bili lutajući reporteri od čega me i danas nakon dve ipo decenije rada bole pete, gurnućemo ovu profesiju pod tepih. Bar u ovoj kolumni.
Kroz istoriju smo plaćali ceh podela na Karadjordjeviće i Obrenoviće, Miloša i Djordja, radikale i naprednjake, partizane i četnike, titoiste i staljiniste, komuniste i demokrate….Lepili su nam etikete i delili nas na lepe i ružne, mršave i debele, obrazovane i neobrazovane, pismene i nepismene, kulturne i nekulturne…Savremeno potrošačko društvo promoter je novokomponovanih brendova i trendova, po(dela) na intelektualnu gradjansku klasu koja izumire i skorojeviće koji vedre i oblače. Uz sav moj respekt prema seljaku, poljoprivredniku, rataru, stočaru koji vredno zaradjuje radeći u njivi i štali.
I dok se širom meridijana dešavaju ratni sukobi se velikim brojem nesrećnih žrtava, domaća javnost je vredno zaokupljena „veoma važnim srpskim temama“.
PO(DELA)!
Na narodnjake i rokere, delije i grobare, Jece i Cece, narkomane i alkoholičare, nacionaliste i šoviniste.
Prosečan Srbin u najboljim godinama (šta to bi?) razume se u sve: u nacionalnu i svetsku politiku, najvažniju sporednu stvar na svetu-fudbal, Novakov način ishrane, kvalitet vode i vazduha, kao i jagnjećeg i prasećeg pečenja…. I naravno u koronu i vakcinu. Kako i gde je ovaj virus nastao, ko nam ga je servirao, kada će da nestane, da li i koju vakcinu da primimo…. O kovidu i vakcinama neki drugi put. To je već postalo dosadno za rasparave jer svi sve najbolje znaju.
A mi, mali obični ljudi pristajemo na podele. I niko se ne buni. Još smo zahvalni što nas dele. Što misle o nama. Što nas primećuju. Što nas ogovaraju. Što nas zovu na koktele da im sedimo na broj. Što nas zovu kad im nešto treba.
Da li ste se zapitali ko Vas u sopstvenom ataru deli? Ko su ti polutani koji odlučuju ko ste Vi? Ko su Vaši lažni prijatelji, rodjaci, poslovni saradnici koji Vas etiketiraju? Ko je njima dao sertifikat, dozvolu, povelju, plaketu da kaže da ste uspešni ili neuspešni, sposobni ili nesposobni, dobri ili loši, glupi ili pametni? Ko su ti veliki koji dele nas male? I koja su to njihova DELA, umesto što se bave podelama?
Što se mene lično tiče, živim sa porodicom u našem mikro svetu, razmišljamo pozitivno i svima želimo dobro. Uklopi su tu još par dobrih ljudi sa dobrom energijom. I zadovoljni smo što sa njima uz osmeh ove jeseni jedemo pitu od bundeve, mažemo ajvar na hleb i spremamo se sa komšijama da po prvi put bez pomoći roditelja ukiselimo kupus za zimu. Moj tata kaže da smo konačno odrasli. Vaspitani smo da svima želimo dobro i radujemo se tudjem uspehu. A na deobe se odavno ne osvrćemo. Porodične, društvene, klasne….
I sa čežnjom smo dočekali ovogodišnji Jugoslovenski pozorišni festival. Tamo nam ne treba prevod. Svi se dobro kapiramo. Na prvu. I sa ove i one strane pozorišne zavese. Kao što reče Bojan Munjin, od večeras “Pričaj mi o nežnosti. Uvek i svuda.”
