IZVEŠTAJ SELEKTORA:
60. Festival profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“
U vremenu u kome su gradovi mnogo više polagali pažnju na kulturu i intelektualno uzdizanje svojih stanovnika, predsednici opština koji su imali profesionalna pozorišta, pokrenuli su inicijativu za osnivanje ove zajednice 1965. godine, svesni značaja pozorišne umetnosti i njenog doprinosa celokupnom društvu.
Među prvim potpisnicima koji su ustanovili ovaj festival pod tadašnjim nazivom Pozorišni susreti „Jaokim Vujić“, bilo je osam NARODNIH pozorišta iz Srbije, južno od Beograda. Milan Paunović ispred Narodnog pozorišta Zaječar, Sava Baračkov na čelu Narodnog pozorišta Kragujevac, Tom N. Cvetković – Narodno pozorište Leskovac, Radisavljević Marisav – Narodno pozorište Niš, Aleksić Slobodan Narodno pozorište Pirot, Milutin Jasnić Narodno pozorište Priština, ispred užičkog Narodnog pozorišta to je učinio Stanko Jovančićević, Janko V. Erdelj Narodno pozorište Šabac. Sa svojim predsednicima opština tada su pokrenuli ovu veliku misiju koja traje do današnjih dana.
Osam gradova i osam pozorišta, kako se ističe u prvim osnivačkim aktima usaglasili su se da se ovi susreti pokreću radi unapređenja pozorišne umetnosti, širenja pozorišne kulture, izmene iskustava izmedju pozorišnih radnika i odavanja priznanja za najbolja scenska ostvarenja. U ovom periodu sva pozorišta su ravnopravno učestvovala obezbeđujući sama sebi uslove za boravak tokom čitavog festivala sa ciljem da se i ansambli međusobno upoznaju razmenjujući, tokom čitavog festivala, svoja iskustva.
Ovi susreti su predstavljali jedan od najvažnijih skupova za stručno usavršavanje pozorišta i njihovih delatnika južno od Save i Dunava. Susretima rukovodio je republički fond za unapredjenje kulturne delatnosti i obezbeđivao je nagrade i ostale naknade kao i obaveznu promociju i predstavljanje pobedničke predstave po celoj tadašnjoj zemlji. Članovi odbora pored direktora ovih pozorišta bili su i predstavnik Udruženja dramskih umetnika Srbije i predstavnik Akademije za pozorište, film radio i televiziju.
Prvi susreti održani su u Zaječaru, gradu koji je do današnjih dana bio domaćin ukupno 7 puta. Stručnim žirijem presedavao je Stanislav Bajić, tadašnji dekan Akademije za pozorište, film radio i televiziju (današnjeg Fakulteta dramskih umetnosti). Bio je to simbolični iskaz i želja tadašnjih upravnika da se u njihovim ansamblima nađu studenti ovog fakulteta. Iz tog razloga studenti su bili redovni gosti na ovim susretima. Želja za profesionalizacijom i školovanim kadrovima ostala je pusta želja jako dugo, da bi tek u poslednjih desetak godina, članovi ovih glumačkih ansambala bila sa nekih od velikog broja glumačkih škola koje su se pojavile na ovim prostorima. Nakon gotovo 60 godina ova osnivačka vizija, želim konstatovati je ostvarena. U skoro svim ansamblima sada imamo školovane kadrove, koji svojim delovanjem na direktan ili indirektan način doprinose razvoju srpskog pozorišta van prestoničke mašinerije.
Kako se povećavao broj gradova sa profesionalnim pozorištima i ova zajednica je rasla. Tako da se danas u članstvu ove zajednice nalazi šesnaest pozorišta gotovo ne uporediva od svoje organizacione, finansijske pa i do repertoarne strukture. Ali sva ova pozorišta praćena kroz istoriju ovog festivala prolazila su kroz različite etape u svom razvoju, preživljavala sudbonosne krize, tragala su za izgradnjom sopstvenih identiteta, neka pozorišta su ulazila u Zajednicu , dok su druga izlazila, neka pozorišta su čak u ovom periodu i zatvarana. O svemu tome svedoči nam baš ovaj festival, koji je bio i jeste, ostao najznačajniji festival za pozorišnu scenu južno od Beograda.
Kako je postalo nemoguće organizovati festival u trajanju od toliko dana i sa tvrdnjom da ne zaslužuju sve predstave da se nađu pred festivalskom publikom, 2004. godine uvodi se institucija selektora. Pred selektorom je ozbiljan posao da u šesnaest pozorišta članica pogleda po dve predstave, ukoliko pozorište prijavi, što znači u idealnim uslovima selektor bi trebalo da pogleda ukupno trideset dve predstave i od njih izabere sedam koje će konkurisati za nagrade koje se dodeljuju. Svako će se složiti nimalo lak i jednostavan zadatak.
U ovogodišnjoj ponudi, kao selektor imao sam zadovoljstvo da pogledam ukupno 24 prijavljene predstave ne tako lako uporedive no tome nisam ni težio. Prateći aktivno ovaj festival gotovo više od četrdeset godina a imajući u vidu sve gore navedeno uz dužno poštovanje pažljivo obrađenih podataka, koje je prikupljao i čuvao a kasnije i objavio kao monografiju o 50.godina svedočanstva ovog festivala, Dejan Penčić Poljanski, jedan od ključnih ličnosti u istoriji ovog festivala, možemo zaljučiti da i dalje predstavlja nadu i podsticaj za kolektive ovih pozorišta kroz valorizaciju njihovog rada menjajući i osavremenjivajući sopstvene izraze u iznalaženju različitih formi. Svako o ovom festivalu ima svoje viđenje al jedno je neupitno da je ovaj festival najznačajniji za pozorišta koja sačinjavaju Zajednicu profesionalnih pozorišta Srbije, a njih nije malo.
Uvidom u ovogodišnju selekciju ne mogu se oteti konstataciji da je dobar deo pozorišta pribegavao manjim produkcijama namenjenih intimnijem izvođenju smeštajući publiku na sceni. U želji da izbegnem problematizovanje ovog trenda ne uvek sa jasnim pokrićem i stvaralačkim opravdanjem jasnih odrednica na ovogodišnjem festivalu samo ću konstatovati činjenično stanje koje govori da su većina ovih pozorišta prepuštena na milost i nemilost „ birokratskoj pameti“, kojoj se opire samo biće pozorišta i kreativno stvaralaštvo. Specifičnosti institucije pozorišta i radnih procesa koji se odvijaju unutar njih nije prepoznat i tim ne prepoznavanjem njihova egzistencija u profesionalnom smislu dovedena je do apsurda. Zakonski poistovećeni sa administrativnim službenicima stvaraoci bivaju onemogućeni da svoje stvaralačke procese sprovedu onako kako to pozorišna praksa i profesionalnost nalaže. Posledice zabrane zapošljavanja stvorile su disbalanse unutar ne samo glumačkih ansambala već i svih sektora koji sačinjavaju ove institucije.
U vreme nevolja kada, osim golog preživljavanja naših pozorišta, koja u trpljenju i strahu uprkos svemu stvaraju, svesni da ako za trenutak zastanu, kakvu bi beskrajnu pustinju ljudskog bitisanja stvorilii, svakako je hvale vredna svaka premijera, svaka održana proba, koja se desi u ovim teatrima u uslovima i okolnostima u kojima su nastajale. Raduje činjenica da ipak postoje oni koji se ne mire sa postojećim stanjem pronalazeći motivacije da uprkos svemu stvaraju. Rezultat tog stvaralaštva nije uvek sjajan al je hvale vredan. Neke od odgledanih predstava su osrednje, neke ispod željenog nivoa a neke uzdižu teatarsko delanje iznad dosadašnjih praksi u datim pozorištima. Moj ovogodišnji izbor predstava za ovaj festival ne treba posmatrati kao najiskreniju želju da budu odabrani oni koji se u ovakvim okolnostima bore da se vrate na staze na kojima su pozorišta zajednice nekad bila, već da se vrate dobrim pričama koje su osnov za svako dobro dramsko pozorište, na priče koje bi trebalo da izazovu određeno uzbuđenje i promišljanje.
U ovom i ovakvom kontekstu nastajele su predstave koje sam imao prilike da pogledam u ovogodišnjoj selekciji. Teško je bilo otrgnuti se utisku da su pojedina pozorišta sa obe prijavljene predstave ispunjavale lične afinitete da budu selektovana sa dve predstave no zbog želje da se predstavi što veći broj pozorišnih ansambala odustao sam od te namere. Ne tako lako, odlučio sam se za sledeće predstave prateći lični doživljaj:
Putujuće pozorište Šopalović, po tekstu Ljubomira Simovića, u režiji Milana Neškovića u produkciji Narodnog pozorišta Užice
Predstava koja po automatizmu, predviđeno statutom ovog festivala, učestvuje na samom otvaranju je predstava pozorišta domaćina.
Ljudi bez grobova, po romanu Enesa Halilovića, u režiji Stevana Bodrože u koprodukciji Regionalnog pozorišta iz Novog Pazara i Beogradskog dramskog pozorišta
Gospođa ministarka, po tekstu Branislava Nušića u režiji Olje Đorđević i produkciji Šabačkog pozorišta
Režim ljubavi, po tekstu Tanje Šljivar, u režiji Snežane Trišić, produkcija Kruševačko pozorišta
Bog masakra, po tekstu Jasmine Reze i režiji Igora Pavlovića u produkciji Kraljevačkog pozorišta
Koštana po tekstu Bore Stankovića, u režiji Jane Maričić i produkciji Narodnog pozorišta iz Niša
Bure baruta, tekst Dejan Dukovski, režija Gorčin Stojanović u izvođenju Knjaževsko – srpskog teatra iz Kragujevca
Kao predstavu koja se izvodi u čast nagrađenih predlažem predstavu Gradskog pozorišta Čačak „Ko igra Sonju Savić“.
Užice
Selektor
Zoran Stamatović
