Predstava Valpurgijska noć, po tekstu Velimira Lukića u režiji Snežane Trišić je 558 premijera u Narodnom pozorištu Užice. Rediteljka Snežana Trišić je dan pre premijere rekla da su prvo režiranje neke drame Velimira Lukića i prvi rad sa užičkim ansamblom nova iskustva za nju, a da je sve to zajedno iznedrilo uzbudljiv proces i neobičnu predstavu.
Trišić je diplomirala pozorišnu i radio režiju kao student generacije 2009. na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Nikole Jevtića i Alise Stojanović, predstavom Samoudica. Od 2022. godine obavlja dužnost šefa Katedre za pozorišnu režiju na FDU. Dobitnik je brojnih nagrada, od kojih su najznačajnije Crna ovca – nagrada za najbolju predstavu, režiju i scenografiju Festival profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“, Kragujevac, 2022; nagrada za koreografiju, Festival bosanskohercegovačke drame Zenica, 2022. Za sada je sve ok – nagrada ”Bora Mihailović” za doprinos pozorišnom životu grada Kruševca i Srbije u 2021., Za sada je sve ok – nagrada za najbolju predstavu po oceni žirija novinara, međunarodni festival „Teatar na raskršću“ u Nišu, 2021; nagrada za najbolju prestavu okruglog stola kritike i glumačka nagrada „Joakim Vujić“, Festival „Joakim Vujić“ u Leskovcu, 2021., Kaligula – nagrada za najbokju predstavu sezone u Narodnom pozorištu, nagrada Raša Plaović za najbolje glumačko ostvarenje na beogradskim scenama u sezoni 2019/20, za ulogu Kaligule, Narodno pozorište u Beogradu, 2020., Kazimir i Karolina – nagrada Ardalion za režiju i za najbolju predstavu 20. Jugoslovenski pozorišni festival, Užice, 2015.
Sa Snežanom Trišić smo razgovarali o tome koja pitanja i teme pokreće ova predstava, možemo li ikada živeti u društvu slobodne misli, kako je cenzura uticala na njenu karijeru, kao i o tome mogu li umetnost i umetnici u Srbiji da se uzdignu iznad cenzure i stvaraju slobodno.
Premijera predstave Valpurgijska noć biće u petak, 13. oktobra u Narodnom pozorištu Užice u 20 časova.
U podeli su: Vahidin Prelić, Hadži Nemanja Jovanović, Goran Šmakić, Igor Borojević, Branislav Ljubičić, Ivana Pavićević, Vanja Kovačević, Tijana Karaičić Radojičić, Dejan Maksimović, Bojana Zečević i Janko Radišić. Kompozitorka: Irena Popović Dragović, kostimografkinja: Maša Ćešić, asistenkinja na scenografiji: Irena Nikolić.
Šta vas je privuklo u drami Valpurgijska noć i kakva nova iskustva ste stekli radeći na ovoj predstavi?
–Valpurgijska noć Velimira Lukića, kao i većina njegovih drama, veoma dobro korenspodira sa fenomenima savremenog društva. U drami se raskrinkavaju vladajuće strukture društva od inkvizicije do danas. U velikoj meri drama se bavi i pozicijom nas umetnika, stvaralačkog procesa i položaja umetnika u odnosu na sistem koji ima svoja pravila, okvire, usmerenja ili zakone cenzure. Lukić je bio pesnik, filozof, dramski pisac, dramaturg i ta sveobuhvatnost se prepoznaje u slojevitom i autentičnom sadržaju njegovog dramskog opusa. Valpurgijska noć je jedan od manje poznatih i izvođenih komada, ali je meni oduvek bio intrigantan upravo zbog tema koje pokreće, ali i svoje neobične strukture i toka priče.
Velimir Lukić je Valpurgijsku noć napisao kao farsu. I to je još jedno značajno odredište i smernica, ali i veliki izazov u radu sa glumcima i autorskim timom jer je bilo neophodno balansirati između ozbiljnih tema i konteksta i oštrice humora farse koji povremeno stvara urnebesno komične situacije. Novo iskustvo je svakako to što prvi put režiram neku dramu Velimira Lukića i prvi put radim sa užičkim ansamblom, a sve zajedno je iznedrilo uzbudljiv proces i neobičnu predstavu.
Kada je drama napisana i tada je lov na veštice bio aktuelan. U današnje vreme nije drugačije. Ima li izlaza i gde je rešenje da možemo da živimo u društvu nesputane slobode govora i misli?
–Tematski Lukić u svojoj drami razvija pitanje neophodnosti osvajanja slobode, čak i onda kada je to uzaludno i nemoguće. Iako priču počinje sudskim procesom suda inkvizicije mladim devojkama Ursuli i Lidiji, čudan splet okolnosti u centar priče stavlja umetnika, dramskog pisca. Problemi njegovog stvaralačkog procesa su nešto sa čim se mi u pozorištu lako identifikujemo i prepoznajemo mnoge izakulisne radnje, teme i dileme. A ono što umetnik uvek ima kao sredstvo borbe je njegovo delo i njegova mašta, britak um i stvaralačka oštrica. Zbog toga je uvek na meti različitih struktura vlasti, kapitala, kontrole i cenzure, ali umetničkim delom i umetničkim činom i delom je uvek moguće preispitati, raskrinkati i transformisati stvarnost.
Koja pitanja će pokrenuti ova predstava?
–Predstava se bavi mogućnostima otpora, pobune, provokacije, ali ne u smislu političke revolucije, već kao individualan čin borbe, koji se ostvaruje kroz slobodno izrečenu misao, volju i slobodno napisanu reč. Drama počinje srednjevekovnom inkvizicijom, ali predstava preispituje različite savremene načine i metode „lova na veštice“. Iako se menjaju uniforme, ideologije, preuređuju institucije ili svetski poredak, meta je uvek na čelu slobodoumne, nepokorne, misleće osobe.
Otvoreno ste cenzurisani kao rediteljka 2021.godine-koliko je to iskustvo uticalo na vašu karijeru i koliko ste to proživljeno mogli da primenite u radu ove predstave?
–Za mene je to bilo poražavajuće, a posebno jer je došlo od koleginice čiji sam rad veoma poštovala do tog trenutka. Između ostalog izgovorila je da se plaši posledica ako postavi određenu dramu na repertoar. Iako je ta drama bila naručena, taj projekat se nije realizovao. Podsetila sam se toga u toku režije ovog dela, i zapravo je to ono što me najviše zanima, ta nejasna i tanka granica između cenzure kontrolisane politikom ili autocenzure vođene strahom. Tu je najveća moć i generator surovog principa kontrole slobodne volje i misli.
Na šta želite kroz dramu Valpurgijska noć da ukažete i poručite publici?
–Sloboda se osvaja. Sloboda je izbor. U svakom trenutku u toku dana. Kada birate koje novine ili portale čitate, sa kim i o čemu razgovarate, sa kim se volite, gde putujete, koju muziku slušate, šta radite, šta jedete, kome i da li se suprotstavljate… Sve je to sloboda i meni je i dalje fascinantno koliko neograničenih mogućnosti ona ima.
Ima li umetnost, umetnik u Srbiji dovoljno snage i moći da se uzdigne iznad cenzure i deluje i stvara slobodno?
–Da, ima izuzeznih umetnika u različitim oblastima. Mene njihova dela inspirišu i pokreću. Ima i izuzetno hrabrih repertoarskih poteza, te je pozorište u nekoj meri i dalje oaza. Kada kažem hrabrost mislim i na umetnički provokativne, nepredvidive i rizične poteze. Dosadilo mi je da se pet naslova i dramskih pisaca vrti u krug na repertoarima od jubileja do jubileja, od festivala do festivala. A najgrđe mi je kad vidim one ziheraške predstave za koje u startu znam da su festivalska pakovanja… to kad vidim, odmah pomislim da nama i ne treba cenzura, mi sve radimo sami.
Koliko je ova predstava delo slobodne i nesputane misli?
–Slobodna je onoliko koliko smo slobodni. U velikoj meri jeste i najlepše od svega je što ona pomalo pomera neka naša stvaralačka ograničenja i granice. A to je možda najlepši i najteži vid slobode.
Kako je bilo raditi sa užičkim ansamblom i po čemu ćete pamtiti rad na ovoj predstavi?
–Glumci užičkog ansambla su veoma interesantni i pamtiću ovaj proces po nadahnutim probama i radosti igre koju sam prepoznala kod glumaca. Istraživali smo elemente žanra i suočavali ih sa slojevitom temom koju nam je Lukić zadao, a realnost nas još više podsećala na neophodnost bavljenja ovom pričom. Dramskom piscu u ovaj priči, se dešava ono što se umetnicima često dešava, zapadaju u krize, odustaju, preispituju sopstvenu vrednost, kvalitet i značaj svog dela i uopšte smisao i domet bavljenja umetnošću, tako da je lepo podsetiti se koliko je veličanstvena i važna snaga umetnosti, umetničkog dela i mašte.
