Većina Amerikanaca kaže da bi se osećala bolje kada bi mogla više da spava – pokazala je nova anketa, ali je “etos teranja sebe na sve više i više” sveprisutan još od samih početaka nastajanja njihove zemlje, te i sada u vreme tehnologije koja je uvek uključena, a radno vreme je sve duže.
Galupova anketa, objavljena u ponedeljak, pokazala je da 57 odsto Amerikanaca kaže da bi se osećali bolje kada bi mogli više da spavaju, dok samo 42 odsto kaže da spava onoliko koliko im je potrebno. To je prvo takvo Galupovo istraživanje od 2001. godine, a 2013. godine, kada su Amerikanci poslednji put pitani o tome, bilo je upravo obrnuto – 56% je reklo da spavaju koliko im treba, a 43% je reklo da spava manje.
Žene do 50 godina posebno se ističu jer kažu da se ne spavaju dovoljno.
Anketa je takođe tražila od ispitanika da navedu koliko sati obično spavaju noću: samo 26% je reklo da je to osam ili više sati što se otprilike po stručnjacima za spavanje preporučuje za zdravlje i mentalno blagostanje. Nešto više od polovine, 53%, prijavilo je šest do sedam sati. A 20% je reklo da spavaju pet sati ili manje što je skok od 14% onih koji su 2013. prijavili da spavaju najmanje.
Godine 1942. velika većina Amerikanaca je spavala više: Oko 59% je tada reklo da je spavalo osam ili više sati, dok je 33% reklo da je spavalo šest do sedam sati.
Anketa se ne bavi time zašto Amerikanci ne spavaju koliko im je potrebno, a otkako je Galup poslednji put postavio pitanje 2013. godine, nema podataka koji bi raščlanili poseban uticaj poslednje četiri godine i ere pandemije.
Ali, primetno je – kaže Sara Fioroni, viša istraživačica u Galupu – pomeranje u poslednjoj deceniji ka rastu broja Amerikanaca koji misle da bi imali koristi od više sna, posebno među onima koji kažu da spavaju pet ili manje sati.
- “Za tu kategoriju od pet sati ili manje… gotovo da se nije ni čulo 1942. godine” – rekla je Fioroni. Tada “skoro niko nije rekao da spava pet sati ili manje”.
U američkom životu je postojalo “sveprisutno verovanje o tome da je san nepotreban – da je to period neaktivnosti u kojem se malo šta ili ništa zapravo nije dešavalo i da je oduzimalo vreme koje bi se moglo bolje iskoristiti” – rekao je Džosef Džierževski, potpredsednik za istraživanja i naučne poslove u Nacionalnoj fondaciji za spavanje.
Tek relativno nedavno je važnost sna za fizičko, mentalno i emocionalno zdravlje počela više da prodire u opštu populaciju – rekao je on.
I još je dug put do toga. Za neke Amerikance, kao što je Džastin Brugal (31), samozaposlena organizatorka događaja s dvoje male dece, jednostavno nema dovoljno sati u danu. Iako prepoznaje važnost sna, on je za nju često ispod drugih prioriteta, kakav je njen četvoromesečni sin koji se i dalje budi tokom noći, ili njena trogodišnja ćerka.
Jedan od mogućih razloga za nesanicu Amerikanaca je kulturološki – dugogodišnji naglasak na marljivosti i produktivnosti.
Neki od konteksta su mnogo stariji što uključuje protestante iz evropskih zemalja koji su kolonizovali Ameriku – rekao je Klod Fišer, profesor Sociologije na postdiplomskim studijama Univerziteta u Kaliforniji u Berkliju. Njihov sistem verovanja uključuje ideju da su naporan rad i nagrada za uspeh dokaz božanske naklonosti.
- “To je vekovima bio ključni deo američke kulture” – rekao je on. “Možete da argumentujete da to… u sekularizovanom obliku tokom vekova postaje samo opšti princip: da je moralno ispravna ona osoba koja ne gubi vreme”.
Dženifer Šerman je to videla na delu. U svom istraživanju u američkim selima tokom godina, ta profesorka sociologije na Vašingtonskom državnom univerzitetu kaže da je uobičajena tema među ljudima koje je intervjuisala važnost čvrste radne etike. To se odnosi ne samo na plaćeni, već i na neplaćeni rad, kao što je staranje da je kuća čista.
Snažna linija američke kulturne mitologije je ideja “individualno smo odgovorni za kreiranje sopstvene sudbine”, rekla je ona. “A to sugeriše da ako gubite previše vremena… sami ste odgovorni za svoj neuspeh”.
- “Druga strana medalje je ogromna količina prezira prema ljudima koji se smatraju lenjim” – dodala je ona.
Brogal kaže da njena generacija odustaje od nekih od tih očekivanja: “Meni je prioritet… da provodim vreme sa svojom decom, a ne da održavam kuću”.
Ali, s dvoje mališana o kojima treba brinuti, rekla je ona, pristajanje na neurednu kuću ne znači više vremena za odmor: “Provodimo vreme zajedno dok moj trogodišnjak ne ode u krevet u osam i onda sređujemo kuću”.
Dok anketa pokazuje širok pomak u protekloj deceniji, doživljavanje pandemije kovida-19 možda je uticalo na obrasce spavanja. U post-kovid životu se takođe raspravlja o “odloženoj osveti” za to što se tokom pandemije odugovlačilo s odlaskom na spavanje. Ljudi su odlagali spavanje i umesto toga skrolovali na društvenim mrežama ili gledali TV da se izbore sa stresom.
Liz Mešel je upoznata sa tim. Ta 30-godišnja Amerikanka privremeno živi u Bugarskoj radi istraživanja, ali radi i honorarni posao u SAD da bi sastavila kraj s krajem.
U noćima kada se njen radni raspored proteže do 22:00, Mešel se nađe u ciklusu “odložene osvete”: ona želi malo vremena za sebe – da se opusti i smiri uz društvene mreže i TV-serije pre no što ode na spavanje, a na kraju za to žrtvuje sate spavanja, te priznaje da “to očigledno uvek samo pogorša problem”.
