Nije bilo lako odrastati u okruženju gde su svi potpuno zdravi, pa je često na moj račun bilo dosta pogrdnih nadimaka, ali nisam mnogo na to obrćala pažnju, kaže Miroslava Šaponjić sa Zlatara koja je od druge godine života poptpuno slepa, prenosi RINA. I pored svih izazova ona kaže da je imala srećno detinjstvo jer se družila sa onima koji su je voleli.
Završila je školu za slepe u Osijeku, zatim kurs za telefoniste nakon čega se vratila u svoje selo. Sa 15 godina naučila je da plete. Kaže, to je smiruje i čini da se oseća korisnom, pa džempere i prsluke plete ne samo za sebe, već i za druge.
Kod mene sve funkcioniše na dodir, sve sam tako naučila. Prvo opipam, zamislim sliku u mojoj glavi i onda ruke same rade. Nije se desilo da preskočim neki red. Na mojim radovima pravim čak i šare, znam oko 50 različitih vrsta, pletenice, krugove.. Prvo opipam prstima i tako sve osetim i onda radim, kaže ova planinka.
Prijatelji i familija je vole zbog vedrog duha i nesvakidašnje snage koja joj je pomogla da prebrodi životne nedaće.
Mnogo volim društvo, ne volim kad sam sama. Ne smeta mi ni gužva, buka, ni galama, ma ništa. Sama peške idem do svojih najbližih, nikog ne zovem da me vodi, a oni kažu da sam im omiljeni gost”, priča vredna pletilja.
I kad imate najveće probleme, morate imati veru u sebe, poručuje slepa pletilja, jer život je lep, a svaki dan na zemlji pravo čudo.
Ja živim u potpunom mraku, ali mu se ne predajem, već stvaram svoj šareni svet, zaključuje Miroslava sa Zlatara.
