Kako ugledni, nagrađivani građani u društvu kriju mračne tajne iza svog statusa i kako njihova okolina ćuti i gura te teške stvari pod tepih, razgovarali smo sa Svetozarom Cvet- kovićem, glumcem, koji je u predstavi „Nestajanje” igrao zlostavljača dece.
–Mislim da je Tomislav Zajec, pisac, neko ko se upustio u ovakvu temu sa velikom hrabrošću i ne samo u kritiku celokupnog građanskog društva, nego i jedne licemerne sredine koja prilično često zataškava sve stvari koje su na jedan način opasne po život, po budućnost mladih ljudi, opasne po recidivima koje rađaju. Zapravo, svi ti ljudi koji ulaze u
takvu vrstu realizacije svog trulog nagona, što je Zajec jako dobro definisao, oni nemaju nikakvu grižu savesti. Oni smatraju da taj zločin nije konstantan, već je imanentan, jer su to najverovatnije nekad i sami doživeli. Moj lik to ne relativizuje, ali u dobroj meri otvara tu
temu na drugačiji način, da razmislimo o svemu, ne na crno-beli način.”
Ovo je pored Kaveza za ptice, druga predstava na Festivalu koja govori ozlostavljanju dece i to baš od onih koji se navodno brinu o njihovoj dobrobiti. Da li su te teme sve češće, u smislu da ih izdignete iznad tabloidizacije?
–To je jako osetljiva tema, strašno bolna. Ovaj komad bi bilo nepodnošljivo gledati da se na sceni u nekom času pojavi dete, to ne bi moglo da se gleda. Zato pozorište mora da napravi nešto što nije bukvalno ili od čega će svaki gledalac da odustane od gledanja i sa
gađenjem. Ovako, u pozorištu se uspostavi neka ravnoteža koja iziskuje od gledaoca da svojom imaginacijom dovede do toga da ta priča stvarno bude realna i nešto što nas zaista okružuje. Biti jedan priznati intelektualac, biti čovek koji nosi oredenje, nagrade, diplome,
to ga ne abolira da čini zločine koji su rezultat njegovog seksualnog nagona i to prema deci. Dok smo radili ovaj komad, neminovno dođete do pitanja – šta bih ja učinio? – i moram da priznam da se kod mene rodi nešto što bih nazvao nagon za nestajanjem onog ko čini to kao jednu grozomornu sistematsku akciju. Kad igrate takav lik, morate da se trudite da njegove postupke opravdate, naravno ne kao pozitivne, nego da nađete način kako da dovedete da to bude moguće i da postupno vidimo rezultat.
Kako je moguće da i najbliži ne žele da vide stvari onakve kakve jesu, da ćute iako znaju šta se dešava?
–Svi se čuvaju. Čuvaju se od javnosti, od kazne, od širokog prepoznavanja. To je društvo u kome se postojeći status mora sačuvati i zbog toga svi ćute.
Tekst: M. Petrović
Foto: Dušan Maksimović
Bilten 8. JPF možete pogledati ovde
