U Srbiji se od umetnosti ne živi
Pre svega želimo da se zahvalimo gradonačelnici na brzom odgovoru. Da su predstavnici gradske uprave bili tako ažurni i brzi u rešavanju izazova na koji smo naišli sada ne bismo bili u situaciji u kojoj se nalazimo. Mada smo do sad navikli da se stvari odlažu do svršenog čina. Napomenuli bismo da smo ugovor potpisali u septembru 2022. na 3 godine. Ugovor se može jednostrano raskinuti ukoliko se prekrše odredbe, koje mi nismo prekršili. Samim tim ugovor je protivpravno raskinut.
Za početak, da se vratimo u prošlost, na kraj 2016-e kada je sve počelo. Kasarna je bila ruinirana, zapuštena, bez instalacija, vode, struje, puna smeća sa daškom amonijaka i memle u prostorijama. Tada smo svi bili članovi udruženja UVUU koje je mesecima sređivalo, gulilo, gletovalo, krečilo, uvelo instalacije, struju, vodu, napravilo toalet. Od računa nikada nismo bežali, čak smo i tražili da se uvedu brojila za svaki atelje što gradska uprava nikada nije učinila. Osim nas prostor, struju i vodu koristili su galerija “Reflektor“, Narodno pozorište, Istorijski arhiv, Sportsko penjački klub „Stari grad“, Udruženje „Keramika Zlakusa“ Užice.
Galerija „Reflektor“ je dobila novi prostor u selu Gorjani, tako da izgleda da smo svi jednaki, ali neki smo „jednakiji“ od drugih.
Prostor je bio devastiran i sem nas niko ne bi ni pristao na korišćenje istog. U objektu nema grejanja, zgrada je stara preko 100 godina, čak je i leti sveže u kasarni. Plafoni u ateljeima su visoki do 5m, puno je vlage, pa je korišćenje zimi nemoguće. Eventualno uz upalu pluća. Od 12 meseci godišnje, oko 7 meseci je podnošljivo za korišćenje.
Da razbijemo još jednu iluziju – u Srbiji se od umetnosti ne živi. Godinama, ako ne i decenijama unazad. Većina umetnika radi druge poslove, a umetnošću se bave posle radnog vremena, iz hobija, iako imaju diplome umetničkih fakulteta. Te iste fakultete je teško upisati, jer se prima mali broj studenata, a još ih je teže završiti. Bez obzira na sliku koja se o nama šalje, većina vizuelnih umetnika su bili stependisti grada Užica, Republike Srbije, a neki čak i nosioci Dositejeve stipendije. Takođe smo i više puta nagrađivani na nivou grada, pa i šire.
Ni jednog trenutka nismo napravili poveznicu između Trening centra za dualno obrazovanje i prestonice kulture. Radi se o apsurdu, da u Eri kulture, oni koji je stvaraju i oblikuju budu izbačeni bez ikakve prethodne najave i obaveštenja, usmenog ili pismenog. Za razliku od Istorijskog arhiva koji je dobio rešenje za iseljenje do 1. juna, mi nismo dobili ništa. Insinuacije su postojale, ali su sve to bila nagađanja. Naivno smo verovali da ćemo biti ispoštovani i na vreme obavešteni. Na sastanku smo upitali pomoćnika gradonačelnice Predraga Gavovića koliko dugo znaju za trening centar, odgovorio je 6 meseci, na šta je usledilo pitanje da li su za tih šest meseci promislili šta će sa nama. Branio se ćutanjem. Jasno nam je dato do znanja da smo nebitni, skrajnuti, marginalizovani u društvu. Manje od jedan posto budžeta države se izdvaja za kulturu i umetnost. Što se tiče gradskih izdvajanja, zna se kome se sredstva dodeljuju i na koji način (o tome nećemo ovom prilikom). Takođe na sastanku nije bilo dogovora o 2 meseca već da ćemo biti kontaktirani u roku od par dana i da se za to vreme informišemo o dostupnim prostorima. Informisali smo se i zatražili novi sastanak 9.4.2024. na kom smo planirali da iznesemo naše predloge. Sastanak još uvek čekamo.
Dovoljno je opasno kada se na vodećim pozicijama nalaze ljudi bez vizije, bez ideje, ali je još opasnije za jedno društvo kada sputavate ljude koji je imaju. Ako nam odu iz grada i države svi misleći, entuzijastični, kreativni, slobodoumni ljudi-ko ostaje?
Želeli smo da izbegnemo ovaj vid komunikacije, ali nismo imali drugi izbor. Verovali smo, a i dalje verujemo da se situacija može rešiti u što kraćem roku pre svega na jedan ljudski i dostojanstven način. Bez mračenja. Jer nije Erski mračiti.
Bojana Kostadinović
