Uživo smo čestitali Vilimu Matuli Ardaliona iz 2008. godine kojim je nagrađen za ulogu Krpe u predstavi „Metastaze”, takođe u izvođenju Kerempuha. Njegov upečatljiv lik starija publika pamti iz popularne jugoslovenske serije „Smogovci”. Matula se od mladosti aktivno bavi politikom, tada još kao član Saveza komunista, zatim raznih građanskih inicijativa. Osnivač je Sindikata glumaca, aktivan kritičar korupcije i neo-fašizma, danas pristalica zeleno-leve opcije. U komadu „Smrt na dopustu” portugalskog pisca Saramaga, Matula upečatljivo igra premijera.
– „Umetnici poput Saramaga, ali i Kokana nas potaknu da gledamo kakvi su to mehanizmi društvenih zastranjenja koja, izgleda, sva imaju nešto zajedničko. Političari koriste uporište i poluge moći. Uporište traže u zakonu, a zakoni ko zakoni, mogu se interpretirati na raznež načine. Ali tu smo da se borimo. Kazališta i dobra satira su tu da nas ohrabruju da se
prepoznajemo međusobno, da se radujemo, da ismijavamo takve pojave.”
Publika uz vas ima priliku da se igra i zamišlja šta bi bilo da smo več ni i verujem da sebe zamišljamo u najboljim godinama. Ali, u komadu vreme teče, ljudi stare, postaju nemoćni i oni i bolnice i osiguravajuća društva i stambeni fondovi. Ovaj duhoviti eksperiment podstiče razmišljanja…
– „Stvarnost je ta da, uz one nekolike države u Evropi koje dopuštaju eutanaziju u terminalnoj fazi bolesti, kod Švicaraca koji od svega naprave biznis, ne možete doći na red. Ljudi plaćaju bilo koje pare da dođu u Švicarsku da umru. Sa druge strane, ljudi imaju po jedno djete ili ga uopšte nemaju, životni vek je duži i stiže do 90 godina, a kvaliteta života je katastrofa. Čuli smo nedavno podatke iz Koreje da ljudi čitav život žive tešku usamljenost, a ako žive 30 godina preko uobičajene dobi, život postaje besmisao, sve je jezivo skupo, tako da ljudima dobro dođe neka od kataklizmi kojom nam sve češće prijete.”
Gde žive istina i pravda?
– „Neovisno što smo svi tehnološki napredovali i navikli na mobitele, kada smo u gledalištu onda odjednom počinjemo biti primordijalno jato. Kad to kažem, mislim na one ribe prije nego što je vodozemac izašao na tlo. Naravno da smo mi i čopor, ili stado kako veli kršćanstvo. Da nam pastira, pa ovna predvodnika, pa mu stavi zvono i još par dobrih pasa da nas dovedu u red. Tu vidiš da se zapravo sa dva, tri psa i sa pastirom ili dva, može prilično grla, što bi oni rekli, upravljati, ako mi to pasemo! A, ovdje, kada gledamo kazališnu predstavu koja zbilja postavlja pitanja istine, pravde, smisla, svega, i nas na sceni koji smo to pripremali mesecima i publiku nekih sat, sat i po, dva, mi svi zajedno postajemo privremeno inteligentniji. Naravno da to stanje ujutro bitno opada, ali to nas čini
inteligentnijima na neko vrijeme.”
Gromoglasni aplauzi prekidaju ovu predstavu i ispraćaju glumce sa scene, ali koliko smo hrabri da sve ovo kažemo i u životu?
– „Mi se zovemo Satiričko kazalište, ali često samo simuliramo satiru. Kod nas, na primer, režiser Oliver Frljić kad radi i ’zafrlji ’, nitko se ne usuđuje da ga ponovo zove da radi narednih pet godina. Sada radimo sa Zlatkom Pakovićem ’Sokrat se ne boji biti ismijan’ i vidjećemo do kuda on može doći, da požali i uprava i grad što mu je dala priliku da radi.”
Tekst: Slađana Vasiljević
Foto: Dušan Maksimović
