Premijera predstave Kovači odigrana je u utorak, 2. jula na maloj sceni Narodnog pozorišta Užice i na taj način se užičko pozorište našlo na mapi mnogobrojnih gradova u Srbiji, ali i Evrope i sveta koji su na pozorišni repertoar uvrstili ovaj tekst Miloša Nikolića, koji je inače prvi igran na znakovnom jeziku, kako je pisao dnevni list Politika.
Prema rečima reditelja Nemanje Rankovića, ovaj tekst je odabran zato što je u današnjem trenutku aktuelniji, daleko više nego u onom trenutku kada je napisan.
–Njegova struktura je sa jedne strane zastrašujuća, a sa druge strane veliki izazov, ne samo za reditelja već i sve autore koji rade na njegovom stvaralaštvu, odnosno na njegovoj realizaciji prevođenja sa papira na scenu. Naš polazni zadatak je bio da napravimo predstavu koja će se baviti ozbiljnim temama kao što je ovde nacija, pripadnost, tako da je bio izazov. Nadam se da smo za kratko vreme koliko smo radili na predstavi uspeli da napravimo dobru predstavu, rekao je Ranković.
Na pitanje da li neke istine, koje su veoma bolne i teške, a sa kojima se likovi Ace, Petera i Lujze suočavaju, treba da budu rečene ili neiskazane, reditelj kaže:
–Mislim da sve treba reći. Samo je bitan način na koji se šta prezentuje i trenutak u kome o određenim stvarima progovaramo.
Aca iz Banata je nesrećan lik, kaže glumac Nikola Penezić koji u predstavi igra Acu kovača iz Banata.
– Ratne godine proveo je u logoru, ali je imao sreće da dođe u kovačnicu da mu ne bude toliko teško. Aca, kao i Peter, ima jednu zanimljivu stvar, što pristaju na to da nisu očevi svojih sinova, koliko god im to saznanje bilo teško. Traže opravdanje i mislim da ta lakoća pristajanja dolazi iz toga. Jer od kad su dobili decu negde sumnjaju da nisu očevi te dece. Kako deca rastu, oni uviđaju da ne postoje sličnosti sa njima. Kod Ace, za razliku od Petera, dobro je što Aca zna da postoji mogućnost da ima sina tamo negde i zato se odlučuje da dođe u Nemačku i to proveri. Mislim da je veoma srećan kada sazna da ima sina i pomiren sa sudbinom može da dočeka smrt koja mu se na kraju ne desi. Ali on je mirne glave čeka, rekao je Penezić.
Iako su kratko radili da predstavi uspeli su da je pripreme, kaže glumac Slobodan Ljubičić, a reakcija publike na premijeri dokaz je da smo to dobro uradili. Lik Petera, kovača iz Bavarske, Ljubičić je kako kaže, vrlo teško doživeo.
-Ovo je životan tekst, likovi, ljudi koji su se našli u situaciji da se ponašaju kako se ponašaju, da moraju da sakriju, ali i da kažu. Lik Petera je dobar za glumca i igru. Očekujem da će u septembru kada budemo igrali prvu reprizu, ovo biti mnogo bolje nego večeras, sa tim da mislim da je i ovo večeras bilo dobro. Mala scena je neprijatna za igru, ali uspeli smo sve da uradimo. Mislim da će ovo biti jako gledana predstava, rekao je Ljubičić.
Divna Marić koja igra Lujzu, Peterovu ženu, kaže da joj je ovo drugi susret sa nekim od tekstova Miloša Nikolića, jer je već igrala u predstavi Atentat koju je on napisao.
– To je jedan fenomenalan pisac, višeslojni, čovek koji piše maestralno, komunicira sa vasionom. Ovaj tekst je univerzalan, priča se uvek događala, događaće se i ništa nije slučajno, ni besmisleno. Sve ima i svoj besmisao i smisao i apsurd u ovoj priči. Nekako vidim metaforu u ovim Kovačima, da je svako kovač svoje sreće, bezobzira što je ova priča povezana sa besmislom, kaže Marić.
Kako je navela, rad na liku Lujze joj je omogućio da pokaže dramske i komične finese i čitav taj rad na ovom komadu joj se dopao.
-Lujza je jedna univerzalna žena i majka. Sve su žene na ovoj planeti jedinstvene, mi imamo jednu određenu misiju. Kroz lik Lujze šaljem poruku da ne možemo svi da ostavimo potomstvo iza sebe, niti svaka žena mora da rodi, jer svaka žena na svoj način ostavlja trag iza sebe. Mislim da će ova predstava imati svoju publiku i da će ovo biti mali pozorišni biser, rekla je Marić.
Na kraju predstave glumci su u ime užičkog pozorišta poželeli srećan odlazak u penziju radnicima Narodnog pozorišta Užice dizajneru zvuka Nikoli Pejoviću, domaru Nenadu Bati Davidovcu, šefu računovodstva Ani Lazić i operativnom rukovodiocu Danici Milićević, kojima su na sceni uručili prigodne poklone.
Publika je za ovu predstavu imala samo reči hvale. Jedna gledateljka je rekla da je predstava mnogo lepa, fantastična. Da su Boban i Divna bili sjajni na sceni.
Neki od gledalaca su bili prijatno iznenađeni ovakvom predstavom za kraj sezone.
–Kompletna predstava je odlična i u potpunosti je ostavila utisak na mene, kazala je druga gledateljka.
Jedna gledateljka je rekla da se slatko nasmejala, da je priča odlična i da joj je mnogo ulepšala veče. A gest i pokloni za njima drage ljude koji idu u penziju joj je bio poseban.
Iako pod utiscima nakon predstave, sledeća gledateljka je ocenila da će predstava dugo da se igra i da će se uživati u njoj u budućnosti.
–Zanimljiv tekst, ali i tema su ostavili jak utisak na mene. Ali veliki i lep utisak su mi ostavila i glumačka ostvarenja glumaca koji igraju u predstavi.
Predstava mi se dopala, sjajni glumci užičkog ansambla, naveo je jedan od gledalaca.
–Ovo je vrlo interesantna, večna tema o kojoj se govori u predstavi. Zaista je odlična predstava.
Pitanja, ponavljanja pitanja, metafore i suočavanja sa istinama, za koje se mislilo da su ostale tamo negde zakopane… Ratovi, njegove posledice umeju da iznedre neočekivano, ali i da nam pokažu sav besmisao i razlog njihovog održavanja, jer kao što kažu Peter i Lujza u predstavi:
Zumbul koji raste u Nemačkoj nema pojma da je nemački zumbul! Vrabac koji cvrkuće na ruskoj grani kraj ruske reke nema pojma da je ruski vrabac, a ni reka da je ruska reka, ni grana da je ruska grana! Krastavac koji raste u Srbiji, nema pojma da je srpski krastavac! Zašto onda, moj sin nije samo sin kovača?
Nemanja Ranković: Predstava Kovači je hvalospev ljudskom postojanju
