Mićunović: – Nisam ni sada bio za bojkot parlamenta, o tome sam govorio i na poslaničkoj grupi. Navodio sam i razlog: parlament je najvažnija demokratska institucija. Sve građanske revolucije, koje su izborile ljudska prava, odigrale su se u odbranu parlamenta od kraljevske i despotske vlasti.
Izvor: Politika Autor: Bojan Bilbija
Narodni poslanik s najdužim stažom i ogromnim iskustvom u srpskoj politici, profesor Dragoljub Mićunović, poredeći političke procese danas i pre 20 ili 30 godina, ocenjuje da u Srbiji „istorijsko vreme” protiče nešto sporije, da se društvene i kulturne prilike sporije menjaju. – To nije samo „tromost društva”, otpor modernosti već i apsorbovanje energija, svođenjem političkog fenomena na borbu za vlast. To prati istoriju Srbije, od dinastičkih borbi kroz 19. vek, do današnjih dana. Društvene reforme su u drugom planu, tako da možemo da prepoznamo uzroke protesta od pre tri decenije i danas – ističe Dragoljub Mićunović u razgovoru za „Politiku”.
– To nije samo „tromost društva”, otpor modernosti već i apsorbovanje energija, svođenjem političkog fenomena na borbu za vlast. To prati istoriju Srbije, od dinastičkih borbi kroz 19. vek, do današnjih dana. Društvene reforme su u drugom planu, tako da možemo da prepoznamo uzroke protesta od pre tri decenije i danas – ističe Dragoljub Mićunović u razgovoru za „Politiku”.
Posle učešća u demonstracijama 1968, vaše veliko političko „krštenje” bili su protesti 9. marta 1991?
Motiv martovskih demonstracija 1991. bilo je „uvredljivo komentarisanje” jedne akcije SPO-a u nekom TV komentaru javnog servisa.
Najavljen je veliki opozicioni protestni miting za 9. mart, na Trgu republike, od strane SPO-a, čemu se pridružila i Demokratska stranka. Vlasti nisu odobrile miting i policija je suzavcem, vodenim topovima i pendrecima rasterala masu. Jedan mladić i jedan policajac izgubili su živote. Kada se predveče sve smirilo, neobjašnjivo zašto, izašli su tenkovi na ulice!
Sutradan su se, isto tako nejasno, predveče povukli u kasarne.
Tog 11. marta uveče studenti iz Studentskog grada na Novom Beogradu krenuli su prema centru grada i na mostu dočekani pendrecima, što je alarmiralo sve druge studente. Terazije su do ponoći bili pune, držali smo protestne govore „sa česme”, čitavu noć.
Slobodan Milošević na pregovore nije pozvao lidera SPO-a Vuka Draškovića, već vas?
Vuk je već bio uhapšen 9. marta i taj protestni miting je bio završen. Na česmi su bili studenti. Kad sam se pred zoru vratio kući, uskoro je zazvonio telefon, Milošević je bio na telefonu: „Profesore, dođite molim vas. Ovde je kod mene i patrijarh Pavle, pomozite da sprečimo moguću nesreću, ovaj moj ludi Matković je sakupio kontramiting na Ušću i pozvao prisutne da krenu na Terazije i razbiju studente, moguće je krvoproliće.” Krenuo sam, ali sam prvo opet došao na česmu i pitao: „Zvao me je predsednik, koje zahteve da iznesem?” Nabrojali su četiri: da se smene rukovodioci televizije; da se svi uhapšeni 9. marta, uključujući i Vuka Draškovića, puste iz zatvora; da se prenosi uživo rad skupštine i da ministar unutrašnjih poslova podnese ostavku. Miloševićeva ideja je bila da se patrijarh Pavle prvo obrati studentima i zamoli ih da se raziđu, da potom to uradi i na Ušću i da to isto uradim i ja. Rekao sam mu da studenti na Terazijama imaju zahteve koje sam mu pročitao, a na Ušće ne idem. Na naše zahteve Milošević je rekao da on ne postavlja rukovodstvo televizije niti hapsi demonstrante, nije nadležan, postoje za to institucije. U spor se onda uključila i skupština koja je po zakonu postavljala rukovodioce javnog servisa. Dva dana upornih pregovora dovela su do ispunjenja sva četiri zahteva „mitinga sa česme”. Peti oktobar je bio nešto sasvim drugo. Zemlja je bila razorena, poražena u ratu, izolovana. Imali smo dobru kampanju u septembarskim izborima i Koštunica je pobedio Miloševića u prvom krugu. Milošević nije hteo da prizna poraz. Uzalud sam mu tada napisao pismo i objavio ga u novinama: „Gospodine predsedniče, i deca znaju da ste izgubili izbore! U vašem je interesu i interesu države i naroda da to priznate, a obećavamo vam mirnu i civilizovanu primopredaju vlasti.”
Suština je u tome što smo tada imali izbore i da je Milošević osvojio manje glasova. Danas se teško mogu praviti takve paralele. Kako rešiti napetosti u odnosima vlasti i opozicije, jer vidimo da dijaloga za sada nema?
Dijalog je svakako najbolji i najjeftiniji način. Jedino dijalog vodi afirmaciji demokratije, a jedino demokratija garantuje trajniji mir. Znam da mnogi „obični ljudi”, pa i čitavi narodi sporo shvataju neke elementarne istine da je bolje razgovarati nego tući se. Znam, takođe, da je tako malo dijaloga u našoj kulturi, u javnom životu i tradiciji, da ovde dominiraju monolozi, naredbe, propovedi. Dijalog je ostao nepoznat kao forma komunikacije. U usmenoj kulturi negovali smo pre svega epsku junačku poeziju i mit, koji govore o pobedi ili porazu. A dijalog podrazumeva razgovor ravnopravnih ljudi, koji jedni druge uvažavaju, pažljivo slušaju, ne upadaju u reč. A, videli ste kako izgledaju naši dijalozi na televiziji. Naša država, poput većine savremenih država, ima skoro sve demokratske institucije, ali je problem njihovog funkcionisanja i svođenja sve vlasti na funkciju predsednika gde je skoncentrisana sva politička moć. Usled toga naš politički život nije demokratski.
Koliko se negovala ta kultura dijaloga i demokratski život unutar samih partija koje sada predvode opoziciju? Svako ko je nezadovoljan odmah je napuštao partiju, tako se vaš DS rascepkao na tridesetak frakcija…
Nije, jer su partije vrlo brzo, kako je to odavno konstatovano u političkoj filozofiji i istoriji, postajale oligarhijske, a danas liderske. Poput drugih, i demokratske partije prestale su da budu škola i vežbaonica demokratije, nego su u skladu s dominirajućim vrednostima na političkom tržištu prenele metode ekonomskog tržišta i u simbiozi novca i marketinga postale sastavni deo sveopšteg tržišta. Tako u partijama ima sve manje debata, a sve više poziva na disciplinu i odluku lidera.
Mnogi zakoni i pravilnici, uključujući i skupštinski poslovnik, na koje se danas žali opozicija, doneti su u vreme prošle vlasti. Tada je prvi put ukinuto pravilo da se opoziciji dodeli predsedavanje najvažnijim parlamentarnim odborima smenjivanjem Tomislava Nikolića. U čemu je onda problem?
To je tačno, ali postoji upotreba i zloupotreba, ono što je bilo sporadično ogrešenje o demokratska pravila, danas je postalo uobičajeno, skoro kao pravilo. To se najbolje vidi na urušavanju ugleda parlamenta kao nezavisne grane vlasti, sastavljene od vladajuće većinske partije i opozicije. I demokrate su koristile „hitan postupak” u raspravi o zakonima, ali ne kao pravilo i u takvom obimu. Donošenje ovogodišnjeg budžeta je bez presedana. Preko hiljadu strana teksta budžeta poslano je poslanicima da ga u okviru objedinjene debate o još desetini zakona pročitaju za jedan dan. U svakom parlamentu se „lome koplja” i vodi višednevna debata o budžetu jer se radi o raspodeli i trošenju narodnog novca, nastalog iz poreskih uplata građana. Tačno je da je demokratska koalicija prekršila pravilo kad je sa čela glavnog, Administrativnog odbora smenila Tomislava Nikolića, vođu radikala, ali tek na intervenciju samih radikala koji su se „pocepali”, ne priznajući jedni druge. Ali su finansijski i drugi ključni odbori za kontrolu vlade ostali „u rukama” opozicije. Sada su skoro svi „u rukama” parlamentarne većine. Ipak ne razumem, ako je praksa bivšeg parlamenta bila tako loša, zašto se koristi kao alibi za nastavak još lošije prakse? Očekivalo bi se suprotno ponašanje kao napredak.
Vi niste nikada bili pristalica bojkota parlamenta? Vaša je parola bila „hod kroz institucije”, dok sadašnja opozicija koristi metode „hoda po ulicama”?
Nisam ni sada bio za bojkot, o tome sam govorio i na poslaničkoj grupi. Navodio sam i razlog: parlament je najvažnija demokratska institucija. Sve građanske revolucije, koje su izborile ljudska prava, odigrale su se u odbranu parlamenta od kraljevske i despotske vlasti. Parlament je delegirana volja naroda i nikakva partijska hijerarhija, pogotovo sastavljena od onih koji nisu u parlamentu, ne može poslanicima diktirati svoju volju i to bez unutarpartijskih debata o tome. Čak pragmatično gledano, to je jedna glupost jer se opozicija lišava mogućnosti da izloži u direktnom TV prenosu svoju kritiku vlade. To je jedna tekovina bivših protesta i borbe opozicije, koju mnoge demokratske zemlje nemaju.
Opet vas pitam – u čemu je onda problem?
Atmosfera u parlamentu često je na granici „ulične retorike”, ličnih uvreda i kleveta. Mnogi poslanici imaju suvišak lojalnosti, pa se utrkuju da iskažu privrženost vođi, tako što će što žešće napasti protivnike, koje pretvaraju u neprijatelje. Nažalost, primitivna retorika sve više ovladava „javnim prostorom”, zagađujući ga verbalno, umesto da bude, „javna upotreba uma, za unapređenje opšteg dobra”. Tome doprinosi dominacija društvenih mreža, koje uz demokratski potencijal da su svakome jednako dostupne donose i negativne efekte da svako može neodgovorno svašta reći. Po demokratiju je veoma opasno ako „neodgovorna javnost” zameni „odgovornu”, medijski izraženu javnost, jer je slobodna i odgovorna javnost poslednja odbrana demokratije.
Šta očekujete da će se dešavati na predstojećim mitinzima?
Još uvek se nadam da je to samo „pokazivanje mišića” i da oba aktera ovog „zakazanog dvoboja” shvataju: vlasti, da moraju razgovarati s nezadovoljnim građanima i ispunjavati obaveze koje imamo kao„kandidat za ulazak u EU”, poštujući sve vrednosti i pravila parlamentarne demokratije; a opozicioni blok, da napusti širenje iluzije da se jednim mitingom, bez izbora može promeniti i vlast i sistem. Nije lako biti pametan. Danas je sve nekako povezano: geopolitičkim podelama, ekonomskim interesima, opterećujućom tradicijom, zaostalošću i siromaštvom. Znamo, samo, da je do sada u istoriji bilo mnogo lakše zaglupljivati ljude nego ih prosvećivati.
