Iza nas je teška, turbulentna godina u kojoj su mnogi ljudi izgubili članove porodice, prijatelje, kolege, poznanike….Godina smrti, ljudskih žrtava, gubitaka…Godina opasnog življenja. Bal pod maskama.
Maske su polako počele da padaju. Neki ljudi su izgubili posao, podršku porodice i okruženja, strpljenje, energiju, veru u bolje dane. Nedostaje nam poverenje, nada, ljudi… Životarimo i preživljavamo od danas do sutra moleći se da ako se zarazimo da što bolje prodjemo….I čekamo…..vakcine, kolektivni imunitet, prirodni nestanak virusa….navikli smo i ne žalimo se. Kome?
Preživeli smo raspad velike zemlje, ratove, bombardovanje, inflaciju, sankcije, tranziciju….oguglali na sve i navikli na nove muke i patnje.
Zadovoljavamo se korom hleba, plaćenim računima i izmirenim kreditima. Samo da smo zdravi. A šta kada neko izgubi ljudsko dostojanstvo, osmeh na licu, blokira emocije jer ne zna kome da poveri da je žrtva jer zapravo i ne zna šta mu se dogodilo.
I ćuti! Danima, mesecima, godinama….veruje zbog mladosti, neznanja, neiskustva da to tako mora i treba. Strah! Prisutan u svim segmentima života. Strah da se ne sazna, strah da vas niko ne podrži, strah da vas malogradjanska sredina optuži da ste sami krivi jer ste možda izazvali nasilnika, isprovocirali…Strah od osude, strah od nerazumevanja, strah od novog ismevanja… I ćutite! Iz straha! Plačete! Iz straha! Vrištite! Iz straha! Bežite! Iz straha! Odustajete! Iz straha! Napuštate! Iz straha! Potiskujete emocije! Iz straha! Pokušavate da zaboravite! Iz straha! I….. više ne osećate ništa…..indiferentni ste i tihi. Iz straha! I pristajete na sve. Iz straha!
Kad sam bila tinejdžerka, naše majke su nas plašile dobijanja prve menstruacije. Branile nam osamdesetih godina prošlog veka u toku ciklusa da se kupamo jer možda sutra nećemo moći da produžimo vrstu. Proveravale gde smo to posle škole, da ne napravimo nešto „prljavo“ i ne osramotimo familiju. Onu istu koju srećemo na svadbama i sahranama, koja ogovara i naše majke i očeve, zaviruje u njihov krevet, šerpu i novčanik a posesivno čuva svoj misteriozni život. I ne pušta nikoga u svoje dvorište a bolje od vas zna šta se dešava ispred vaše kapije. Mi nismo ni mamama pričale o prvim nesrećnim ljubavima, skrivale smo komplekse jer smo bubuljičave i debele, plakale smo što nismo mogle da „udjemo“ u Lewis 501….Podrazumevalo se da se o tome ne priča. Proći će….kad odrasteš.
Nikada nisam bila žrtva fizičkog i seksualnog nasilja. Bogu hvala. Psihički su me zlostavljali u školi, komšiluku, na ulici, na studijama jer sam bila debelo ružno pače koje niko ne želi u svom okruženju. Nisam imala ničiju podršku da skinem kilograme, da pobedim komplekse i zavolim sebe. Vredjali su me pojedini školski drugovi i drugarice, osećala sam se manje vrednom, nedostojnom njihovog društva. I niko nije reagovao. Jer se nikome nisam ni žalila. Jer, sramota je biti debeo. Tako sam vaspitana. Stidela sam se sama sebe.
Borila sam se sama. SAMA! I uspela sam. Sam Bog i ja znamo kako.
Najteže je sam protiv sebe. Danas kada u ozbiljnim godinama, nakon rođenja troje dece i blizanačke trudnoće izgledam pristojno, javljaju mi se sa osmehom nasilnici koji su mi uništavali samopouzdanje, samopoštovanje, žele da se družimo….kažu da me nema nigde. Samo se osmehnem i kažem“Ima, ima, ali biram gde i sa kim“. Ne želim da ih sretnem, te moje ispisnike, uspešne novokomponovane lokalne biznismene koji bi sada možda da se družimo i da „valjamo“ jedni od drugih. Davno sam im oprostila. Ne zato što sam dobra nego da bih ja mogla da nastavim dalje. I nastavila sam. Sa sinovima, suprugom, roditeljima, mojim Igorom i Bobom, kumama sa kojima sam prohodala….još se tu po neko uklopi, kada nam se energije usklade i kada možemo zajedno da se smejemo. Bez kalkulacije. Bez kantara.
A da li je sramota kakvu golgotu su preživele i preživljavaju devojke koje su se digle, osnažile, ogolile i ispričale istinu?
Pitam se gde su svi ti ljudi koji su možda nešto čuli, načuli, videli kroz ključaonicu, predosetili???? Da li je bar neko nešto naslutio, pomislio, posumnjao? Zašto nisu reagovali, raspitali se, zavirili iza gvozdene zavese??? Zašto nisu? Zar tamo možda nisu bila i njihova deca? Čija su to deca? Zar deca nisu samo deca? Naša, stričeva, kumova, komšijska…
Da li je sramota što smo svi iznenadjeni, zatečeni, od šalterskih službenika, pijačnih prodavaca, krojačica, preko prosvetnih radnika, psihologa, psihijatara, advokata do medija koji sebi daju dozvolu da previše pitaju? Da li je sramota što nas i sad nije sramota? Zato što smo ćutali kada komšinicu i njihovu maloletnu decu tuče muž i otac, kada momak siluje verenicu koja nije pristala na intimni čin sa njim jer je shvatila da se obećala psihopati. Da li je sramota što nam pedofiili šetaju ulicom i mi ih uljudno pozdravljamo jer su tate naše prijateljice?
Da li nas je sramota? Od sebe samih? Od nezainteresovanosti, nedostatka empatije, sebičluka, samoživosti? I svi smo pozvani da se isčuđavamo, saosećamo, zaprepašćujemo kroz koji pakao su prošle ove male-velike žene, žene koje su se same digle, zvog sebe, zbog drugih devojčica, zbog naših kćerki, zbog potencijalnih nasilnika koji vrebaju iza ćoška. Njih nije sramota. I ne treba. Od koga? Od nas licemera? One su sve ono što mi nismo smele ili htele da budemo. Najlakše je ćutati i spustiti roletnu. Bolje se spava. A i ustane se odmoran. Naspavan. Noću se ništa ne vidi u mraku. Ne smeta nam svetlost dana. Sram nas bilo!
