Uprkos niskim temperaturama u malinjacima za sada nije bilo značajnije štete, pa ostaje da se vidi kakve će vremenske prilike biti u narednom periodu. Iako je „crveno zlato“ jedan od strateških izvoznih proizvoda Srbije, proizvođači i otkupljivači gotovo po pravilu svake godine „ratuju“ oko otkupne cene.
Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu Zoran Keserović kaže u razgovoru za Biznis.rs da se pod malinom u Srbiji nalazi oko 19.000 hektara. Međutim, od 2018. godine – kada je proizvedeno oko 120.000 tona – beleži se pad, pa smo tako u 2023. imali svega 88.000 tona.
“Prošle godine smo imali mraz u drugoj polovini aprila, koji je izazvao veliku štetu, kao i kasnije grad. Kada je reč o stanju u zasadima, mislim da je došlo do pada tehnologije proizvodnje. Jedan od razloga je što se ne koristi sertifikovan sadni materijal, ne primenjuju se savremene tehnologije podizanja zasada sa mrežama koje bi štititile ne samo od grada, već i od ožegotina”, ocenjuje naš sagovornik.
Kada je reč o otkupnoj ceni, Keserović ističe da je ona u 2024. godini bila jako niska – 250 do 300 dinara, dok je pre samo tri-četiri godine “išla” od 500 do 600 dinara.
Što se tiče predviđanja za ovu godinu, on smatra da je neophodno uraditi tačnu kalkulaciju jer su troškovi proizvodnje znatno veći zbog skoka cena naftnih derivata, radne snage, ali i đubriva i zaštitnih sredstava.
“Mi tu imamo dugogodišnje nerešeno pitanje između proizvođača i hladnjačara, jer sami proizvođači nisu akcionari u hladnjačama kao što je to, primera radi, u Italiji kod proizvodnje jabuke. Da bi se dugoročno rešio taj odnos moj predlog je bio da se ugovorima reši pitanje akontne cene kako bi proizvođači mogli da pokriju troškove berbe, a da nakon prodaje malina od izvozne cene 45 odsto ide hladnjačarima, a 55 odsto proizvođačima, kako bi zajedno delili sudbinu tržišta”, naglašava profesor Keserović i dodaje da je za veći prinos neophodno unapređenje proizvodnje.
“Skoro sam posetio jedan zasad u Požegi gde imaju sortu fertodi i taj proizvođač je imao oko 22 tone po hektaru. Kada imate veliku površinu, onda se troškovi proizvodnje smanjuju i može da se ostvari zarada. Prinos od pet do osam tona ne zadovoljava kriterijume da nešto može da se zaradi od proizvodnje maline, iako je ona i dalje strateški proizvod Srbije”, navodi profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.
Prema njegovim rečima, smrznuta malina ulazi među deset izvoznih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda i uvek je na drugom ili trećem mestu, sa zaradom od preko 280 miliona dolara, kada se uzme u obzir izvoz na godišnjem nivou.
“Dosta porodica živi od toga. Moja procena je da je više od 350.000 ljudi ‘naslonjeno’ na proizvodnju maline. Srbija ima izuzetne uslove, pogotovo kada je reč o malinogorjima u Arilju, Ivanjici, Požegi… To su delovi koji su izuzetno dobri za proizvodnju. U Vojvodini je bilo pokušaja sa Polkom i Polanom, ali ovaj deo nije dobar za malinu i dosta zasada je iskrčeno”, kaže Keserović.
Profesor Poljoprivrednog fakulteta napominje da je i kupina u poslednje vreme doživela pravi procvat i da je takođe u strukturi izvoza bila među deset poljoprivredno-prehrambenih proizvoda sa cifrom od 51 milion dolara.
“I kupina je vrlo značajna među jagodastim voćnim vrstama proizvoda. Pod kupinom je u Srbiji otprilike oko šest-sedam hiljada hektara i proizvede se oko 34.000-35.000 tona godišnje. Takođe, i borovnica je sve značajniji izvozni artikal”, zaključuje Keserović.
