Nasilje nad ženama je težak i zastrašujući problem, ali je važno znati da postoje različiti oblici pomoći i podrške. Kada žena doživi nasilje, važno je da zna da nije sama i da postoje institucije koje joj mogu pomoći. Centri za socijalni rad imaju ključnu ulogu u ovom procesu – oni su tu da pruže podršku, zaštitu i usmere žene ka sigurnijem životu. Razumevanje postupka prijavljivanja nasilja može biti presudno, jer omogućava ženama da pravovremeno potraže pomoć, dobiju neophodnu pravnu podršku i bezbednosnu zaštitu.
Strah od prijavljivanja
Žrtve porodičnog nasilja često se ne obraćaju za pomoć zbog straha za sopstvenu bezbednost i bezbednost svoje dece. Nasilnici koriste pretnje i manipulaciju kako bi ih zastrašili i obeshrabrili od prijavljivanja nasilja. Takođe, ekonomska zavisnost i nedostatak podrške iz okoline dodatno otežavaju izlazak iz nasilne situacije. Mnoge žene nisu dovoljno informisane o svojim pravima i mogućnostima zaštite, dok društvene predrasude i stigma često doprinose osećaju sramote i krivice, zbog čega žrtve nasilje doživljavaju kao privatnu stvar koju treba trpeti
Nepoznavanje postupka prijavljivanja nasilja može dovesti do produženog trpljenja nasilja, čime se povećava rizik od težih posledica po fizičko i mentalno zdravlje žrtve. Nedostatak informacija o tome kome i kako se obratiti može dovesti do osećaja bespomoćnosti, što je često jedan od razloga zašto žene ostaju u nasilnim odnosima.
Nažalost, broj žena koje se samostalno obraćaju Centru za socijalni rad i dalje je veoma mali, istakla je u podkastu Glas za promenu Slađana Rogić, direktorka Centra za socijalni rad Užice.
„Čak 99 odsto prijava dobijamo od drugih institucija – policije, tužilaštva i sudova. Glavni razlog zbog kojeg žrtve same ne prijavljuju nasilje jeste strah za sopstvenu bezbednost i bezbednost dece, ali i bojazan da bi prijavljivanjem mogle dodatno pogoršati situaciju,“ naglašava Rogić.
Kako je istakla Rogić, Centar za socijalni rad bavi se različitim oblicima nasilja nad žrtvama, među kojima su fizičko, psihičko, seksualno i ekonomsko nasilje. Najčešće se radi o psihičkom nasilju, ali ono često ostaje nevidljivo sve dok ne eskalira u fizičko nasilje, koje je lakše prepoznati i dokazati. Evidenciju o nasilju najčešće dobijamo tek kada dođe do fizičkog napada, a tada se obično ispostavi da su prisutni i drugi oblici nasilja.
„I dalje živimo u okruženju u kojem su patrijarhalni porodični odnosi duboko ukorenjeni. Iskustvo pokazuje da se nasilje često opravdava kao „prihvatljiv” način disciplinovanja članova porodice, što je izuzetno zabrinjavajuće. Osuda sredine i osećaj nemoći često sprečavaju žrtve da prijave nasilje, ali važno je naglasiti da nasilje nije privatna stvar – to je ozbiljan društveni problem. Takođe, nasilje nikada nije izolovan incident, već kontinuirani proces koji traje, a samim tim i izlazak iz nasilja zahteva vreme i podršku“, naglasila je Rogić i podsetila da se nasilje u porodici do 2002. godine tretiralo kao prekršaj javnog reda i mira dok se danas sankcioniše krivičnim i porodičnim zakonikom.
Prvi korak ka zaštiti: Prijavljivanje nasilja
Jedan od glavnih razloga zašto je važno da žene žrtve nasilja znaju proceduru prijavljivanja nasilja u centrima za socijalni rad jeste to što im poznavanje postupka daje sigurnost. Strah, neizvesnost i nedostatak informacija često sprečavaju žene da preduzmu neophodne korake za prijavljivanje nasilja. Kako je istakla Rogić, žene prilikom prijavljivanja nasilja čeka najpre osiguravanje bezbednosti i hitnost u postupanju. Po potrebi žrtvama se može pružiti materijalna i psihosocijalna podrška kao i informisanje o merama drugih institucija poput policije, tužilaštva i nevladinih organizacija.
Važno je da žrtve znaju da nisu same i da postoji sistem zaštite koji može da im pomogne da se oslobode nasilja i započnu novi život bez straha. Prijavljivanjem nasilja ne štiti se samo pojedinačna žrtva, već se doprinosi borbi protiv nasilja u društvu, šaljući jasnu poruku da nasilje nije prihvatljivo i da će počinioci snositi posledice.
